RODOSLOV ŽUGIĆA

BLOG RODOSLOVA ŽUGIĆA

ВЕЉКО ЖУГИЋ, професор

zugic | 29 Septembar, 2010 22:13

        

                           АУТОБИОРГАФИЈА ВЕЉКЕ ЖУГИЋА (САМОПИС)

         Рођен сам 28. јуна 1932 године у селу Брда – Олово, под срећном звијиздом Светог оца Ђорђа, а одњихан у живот поморском лађом Светог Николе. Двојицом свеца нашом крсном славом, вођен сам кроз дјетињство и зрело доба честим озледама и успоравање снажне физичке и психичке конституције. Никада нисам успио да сазнам зашто Жугићи славе двије славе.
         У олову сам завршио основну школу као најбољи ученик генерације. Сјећам се тих дана, примата над осталим ученицима под вођством учитељице Војне Бабуновић.
Ниж гимназију сам завршио у Кладњу, а Учитељску школу у Мостару, као супер одликаш. Матурска тема је чудна: ''Кад бих могао...'' Професор Влајко Шкрба је један од ријетко живих. Изашао је из огласног Павелићевог логора смрти. Дао мије чисту петицу. Рад је читан у свим разредима. Рекао ми је: ''Младићу, пред вама је сјајана перспектива''.
       Такав пострек одвео ме је на Филозофски факултет у Сарајеву, а потом завршавам студије журналистике на ФПН у Сарајеву у сарадњи са љубљанским факултетом журналистике.
      Први сам дипломирани журналиста у БиХ и радник Факутета за новинарске праксе, јер сам тада радио као новинар-уредник у листу ''Ослобођеље'' Сарајево. Као сарадник писао сам за листи ''Политику'', ''Новости'' и ''Сведок''.
 За вријеме рата 1992. до 1995. године писао сам за лист ''Српки војник'' и новинску агенцију ''Срна''.
      Био сам ожењен најчеднијом, за мене најљепшом женом на свијету, која је преминула Божијом вољом јануара 2009. године у граду Фелдкиру – Аустрија, а сахрањена је, по властитој жељи, у родном мјесту – Модрича, у близини мајке Љубице.
      Танкосава – Беба је радила као професор у Сарајеву, све до напуштања Сарајева 1992. године, због несношљивог терора и пљачке, посебно терористичке банде Јусуфа Празине Јуке. Концем јанура 1992. године све српске куће и станови били су обиљежени црвеним крстовима, ради распознавања и хапшења грађана српске националности. Било је силовања и свакодневних убистава.
 Био сам неколико дана у затвору крвника Јуке, одакле сам избављен захвљујући новинарима из Аустрије и Швајцарске, којима сам био домаћин за вријеме Олимпијаде 1984. годие у Сарајеву.
     Супругу Танкосаву – Бебу сам послао у Србију, а мој пријатељ Спасо Фурулија је одвезао у Њемачку, а границу је прешла сакривена у гепек мерцедеса. Живјела је у Минхену тешким животом чистећи швабицама куће и клозете, све док се није морала иселити, када су је моји пријатељи илегално пребцили у Аустрију, гдје се налазила моја кћерка Ведрана, иначе вишамдицинска сестра и професор енглеског језика, која је преживјела тешке тренутке у Цириху, јер је уцјењивана, са појкушајем силовања и малтретирана, као услов запошљавања. Свака јој част. Остала је усправна, ја сам под невјероватним околностима стигао у град Фелдкиру. Од тада је моја породица комплетна.
       У то вријеме са се посветио хуманитрном раду. Био сам почасни конзул Дјечије амбасаде. Помоћу добрих људи прикупљао сам лијекове и одјећу, отпремајући то у Републику Српску.
      Бавећи се хуманитрним радом, путујући, доживио сам три саобраћајне несреће, а у болницама сам успјешно опорављан.
     У граду Фелдкиру пријатљски сам прихваћен од градоначелника  Вилфред Бертхолда, који је помогао нашим избјеглицама у покрајини Форалбергу. Хвала му!
За вријеме рата у Босни доживо сам тешке тренутке од самозваних вођа револуције, јер су покушали два атентата на мене, јер сам као српски  новинар обзнанио многе прљаве послове.
       Морам истаћи да је његов брат Милован, предсједник ратне општине Олово коректно поступао према грађанима, добављајући храну и другу помоћ српском народу.
      Највећу помоћ за вријеме рата пружио ми је Недељко Жугић, новинар и књижевник.
      Мој отац Недељко био је најбогатији човјек у његовој околини. Прије рата посједовао је пилану на хидро погон, са генератором, млинове, куће, стоку и велики углед у народу. Од стране усташа, на почетску Другог свјетског рата, ухапшен је и тучен, све док није  усташама (муслиманима) у Олову да предао већину иметка, пилану и друго. Мајка је усташком таборнику (Иво Ћоро) дала орглицу од дуката да би пустио оца. Али, по повратку кући, поново је ухапшен, да би заједно са својим најстаријим братићем Гојком, био премлаћен и убијен у селу Шашевци. Никада нисмо нашли њихове гробове, а његов егзекутор Суљка Џафић је осуђен на строги затвор у трајању од 20 година.
       Несрећа Жугића се наставља, почевши од 1914. године, када из Србије долазе Гаврило Принцип и Недељко Чубриловић, који с учествовали у убиству Франца Фердинанда. На путу према Сарајеву дочекао их је дјед Милкан, дајући им коње да наставе пут.
      Након убиства Франца Фердинанта, аустријске власти су 1914. године, као одмазду, повјешале цијело мушко племе Жугића, међу којима и дједа Милкана. Споменик се налази у Тузли.
       На Видовдан 1941. године, усташе, тј. домаћи муслимани, упадају у наше село Брда и стријељају све одрсле Жугиће. Ја сам, као чобан, све то посматрао.
 Многи моји рођаци су изгинули од 1992. до 1995. године стварајући Републику Српску.
        Водио сам дневник ратних догађања у БиХ. Ако Бог да, да ме здравље послужи, угледаће свјетлост дана.
         Моје писање поклањам свом вјерном сапутнику и добротвору кћерки Ведрани Жугић и мојој памтници Тари, која бриљира међу Аустријанцима.

                                                                 Професор Вељко

Komentari

У истрази поријекла ...

Љубомир Т. Девић | 22/12/2010, 22:57

Поштовање, брате Жугићу!
У истрази поријекла Девића дођох и до Жугића.
Потомак сам дробњачког војводе-змаја Илије II С. Косорића-Лијовића посијеченог код Пашине воде 1705. г.
Постоји предање које говори да припадамо Новљанима, и то посебним Вајмешима, да смо од Стојановића из Цуца,
да потичемо од Бијелог Павла и да смо у сродству с Томићима и Мандићима.
Илија је имао жену-љубу Анђелију “Јану”, мајку Видосаву, оца Стојана, два брата: Марка и Мику, као и два сина: Станка и Ћетка (тј. Ђорђија).
Ћеткови потомци се дијеле на Вајмеше и Бабиће.

Вајмеши су: Пантовићи са огранком Алексићи (презиме), Марковићи, Ивовићи, Милуновићи, Девићи, Милошевићи са Недовићима, Радошевићи и Ђорђијевићи. Вајмеши су и Стијовићи (Брунчевићи, Брунци) који су раније живјели у Будимљи.

Бабићи су: Бабићи, Ђоровићи, Томовићи и Млађеновићи. Славе Ђурђевдан, а прислужују св. Илију (Николу?). Овим братствима су род Асовићи из Доње Ржанице и Шекуларци из Горњих Села.

Историјска Доња Буковица се веже за славне Косориће и Стојановиће-Лијовиће.
Огранци Косорића су: Недић, Стојановић (Лијовић) и Срдановић.
Слава нам је Ђурђевдан, а прислава Никољдан.
Девићи набрајају пасове све до Јована, послије тога не знају даље. Ја сам, међутим, направио реконструкцију цијелог нашег родослова, али то су “само” претпоставке до сада. На примјер отац Јованов би посигурно требало да буде Панто, а Панто Ђорђијев (Шабовић). Панто Ђорђијев Шабовић је и те како историјска личност! И тако даље.
Да ли знате нешто више о војводи Илији, као и о нашем даљем поријеклу? Да ли је та чињеница поуздана да смо од Бјелопавлића, или је и то претпоставка?
Братски поздрав,

Љубомир Т. Девић
Кућа књига Девић, Малме-Беране

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb