RODOSLOV ŽUGIĆA

        Ово је књига Бошка Томова Жугића ''Поријекло и развој братства Жугића од 1740-1966. године, коју је штампало  Издавачко-штампарско предузеће ''Обод'' Цетиње... За наше братство, објавићемо њен Увод и Напомену, који су индикативни за то ко смо, од кога смо, те шта је писац пожелио да примјени у сљедећим писанијама о нашем родослову.
           
                 У   В   О  Д

     Словени се јављају на Балканском полуострву у V, а. ове крајеве насељавају у VII и VIII вијеку. Као најстарији становници дурмиторског подручја помињу се Илири. За њима долазе у IV вијеку Келти па Грци. Римљани се јављају још у III вијеку прије наше ере, у оквиру Римске империје.
       Утицајам латинске културе Илири и Келти се романизују. Њих наши преци називају Власи и Кричи.
       Српско племе Новљани доселило се у наше крајеве половином VIII вијека. Ови долазе преко Панонске низије. Задржавају се у Босни код Травника. Продужујући на југ, код Метковића долазе у сукоб са Матаругама. Код Невесиња су вођене јаче борбе, гдје је убијен матарушки Сумор, а његова је војска побијеђена и потиснута према Фочи.
      Новљани послије ове побједе на Матаругама долазе на Бањанску висораван. Један дио остаје у Бањанима, а главни дио продужује на заузимању Дробњака. Тако се од Новљана формирају племена Бањани и Дробњаци. Касније половином XIV вијека племе се Бањана пресељава у Пиву.
        Са Кричима су вођене крваве борбе у Дробњацима и Пиви. Посљедња и коначна битка са Кричима помиње се да је била у Шаранцима на Његовуђи, под Кучајевицом, гдје су Кричи били опкољени и уништени, а остатак за увијек протјеран преко ријеке Таре.
Кричка држава била је забележена од краља Стевана Немањића 1260. године. У једној његовој повељи се каже да је село Прошћење на граници Кричке, а њихово сједиште (центар) звало се Кричак у потарју између Пљеваља и Бијелог Поља.
       Од досељених Новљана у Дробњак било је више породица. Највише породице биле су од три рођена брата: Вуловићи, Косорићи и Церовићи. Осим ових биле су: Караџићи, Абазовићи, Јакићи, Томићи, Шаулићи, Голoвићи, Грбовићи и др.
      Традиција и обичаји дурмитороког краја били су иајјаче сачувани јер је он био слободан од страног утицаја и мијешања других народа, због чега Вук Караџић узима и говор из ових крајева као најчистији за основу српског језика.
       Вуловићи су били по броју најјача и кнежевска породица. Позната је приповијетка када су Немањићи долазали у морачки манастир 1252. године. Кнез Вуловић помагао је у подизању манастира. Прича се како је једном приликом догнао бијело брашно на бијелом коњу, самљевено у млину Црњаку који је био саграђен на извору ријеке Бијеле. До тога доба Бијела се звала Црна.
       Тада је краљ Немањић наредио да се зове Бијела, говорећи да онај крај који даје овакво брашно и овакве људе треба да се зове Бијела и тада краљ благослови Вуловиће.
Вуловићи су 1656. године саградили манастир Бијелу под Туњемиром, који се у историји назива Туњемирски манастир.
       Вуловићи су се борили против Турака, како оних који су долазили од Травника, тако и оних који су долазили од Скадра, од травничког и скадарског везира. Борили су се и са Оногоштима када погину неки Грк који је командовао градом Онгогоштом, данашњим Никшићем. Тада се помиње чувени кнез Ђуро Вуловић. 1684. године Вуловићи су се борили и противу Баја Пивљанина-Николића, који је дошао на Крново да плијени Чупића овце гдје се помиње и Илинка Чупић, планинка. У овој борби Вуловићи су изашли као побједници, те су Баја протјерали до Кусињског моста гдје је била и завршена борба у којој је Бајо изгубио 17 бораца. У овој борби погинуо је и првак Вуловића, поп Стеван Вуловић.
        По причању старијих у овој борби Вуловића са Бајом, Бајо је назвао некаквог Вуловића, који му је највише досадио и нанио губитака, - Жугом чији су потомци касније прозвати Жугићима.
        Од Вуловића у XVII вијеку почну се издвајати огранци - породице, од којих се први помињу Јанковићи, затим ми Жугићи, Шћепановићи, Ђерковићи, Зорићи, Кекићи, Шобајићи, Беговићи, Гордијанићи и Чабриновићи у Херцеговини, од којих је и Чабриновић   Неђељко - учесник у сарајевскам атентату на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године.
        Жугићи су такође били кнежевска и свештеничка породица. Као дробњачки кнежеви били су кнез Спасоје, кнез Миро и кнез Филип. Као свештеници, како се види из црквених књига, био је први поп Стеван Вуловић-Жугић, поп Спасоје Жугић, син попа Стевана Вуловића-Жугића, поп Лука, син кнеза Спасоја, поп Јован, син кнеза Филипа, прото Алекса, син папа Јована, поп Новица, син Симеунов, игуман Михаило, брат прота Алексе, прото Јово који је био и члан Епархијског црквеног суда - син прота Алексе и прото Зарија архијерејски намјесник, син прота Алексе.
         Жугићи до 1740. године живјели су у Бијелој, те се по њима и данас зове једно мјесто у Бијелој - Жугића Њиве. Узроком једне борбе са Турцима на Крнову, Жугићи напуштају Бијелу и насељавају се у Шаранцима у Добром Нуглу. Први досељеник у Добри Нуго био је Вукашин, од којега потичу сви данашњи Жугићи. Вукашин је по причању старијих био богат стоком, а помиње се и то да је на Кучајевици направио вјетрени млин који је први, а вјероватно и једини, до данас такве врсте у тим крајевима.
        Вукашинови потомци из Доброг Нугла око 1769. године, једном приликом нападну колашинске Турке који су на коњима гонили сијено са Крнова. За овај напад колашински Турци 1770. године за освету нападну само на Жугиће у Добром Нуглу, разоре их, попале и протјерају на Млетичак, гдје су живјели све до 1854. године, када међу њима настане расељавање.   
         Поп Лука, син кнеза Спасоја, са својим синовима населио се у околини Вражјег и Рибљег језера - данашњи Новаковићи. Овдје је купио земљу од неког Турчина Кордића из Потпећа, код Пљеваља.
         Мијаило Стеванов населио се исте године у Олову у Босни, срез Кладањ.
Мијајлов најстарији син Панто из Олова одселио је у Гласинац - село Каљина, срез Рогатица.
         Око 1857. године Марко, син кнеза Мира, одселио је у Санџак на Илино брдо код Пљеваља, а његов унук Петар Радојичин са Илина Брда одселио је у Србију око 1870. и населио се у Дубоком Селу код Ужица гдје и данас живе његови потомци.
           Нешо Ристов око 1865. године одселио је у Босну, у Штерну, данашње Рупово Брдо, срез Власеница.
          У Србију одселише од 1870. до 1876. Милан и Милосав, синови Мијатови; Сава Станишин и синови Милинка Арсенијева који се населише у Гајтану, селу Савинцу. Око 1900. године Петар син Каров и пет синова Илије Николина настанише се такође у Гајтану, селу Реткоцеру. То су била расељавања до I свјетског рата, а у I и II свјетском рату велики дио Жугића населио се у Војводини и другим градовима Србије.
           Осим ових расељавања сазнаје се да постоји амбасадор Жугић, у име неке стране земље у Адис Абеби - Етиопија. Постоји вјероватноћа да би могао бити потомак Милована Стеванова - брата Мијаилова који је 1854. године са Мљетичка одселио за Цариград.
Ове податке које уводим у ову књигу прибавио сам са више извршених путовања по наведеним мјестима, насељеним Жугићима од почетка 1963. до краја 1965. године. Али и поред овога нијесам био у могућности да посјетим сваку породицу Жугића да бих прикупио што тачније и више грађе за ову књигу, па се унапријед извињавам свима онима чији подаци не би били тачни или уопште не би били обухваћени.
          Жугићи као потомци Вукашинови у  овој књизи означени су хронолошким редом по старини. Кољена-пасови означени су римским бројевима од I до XI - колико их до данас постоји. Ознака + обиљежава онога који није имао мушког порода - истражен.
            Код истраживања нијесам могао установити за Вукашина чији је потомак. Вукашин је, како се види, преселио из Бијеле код Шавника у Добри Нуго 1740. године.
           Предње податке црпио сам из ''Историје југословенскмх народа'' и из ''Дробњачке историје" од Андрије Лубурића.
          Прелазимо на имена наших предака који потичу од нама познатог нашег првог претка, Вукашина...
   

                   Н А П О М Е Н А

Од I и II кољена који се у овоj књизи помињу не располажем са подацима о погинулим у ратовима и другим сукобима.
Од Ш кољена погинули су: Ћетко Лазарев, погинуо је у Новаковићима у сукобу са Турцима око 1800. године. Кнез Спасоје Ђурков, погинуо је у Пиви у борби са Турцима 1814. године.

У боју на Граховцу 1858. године погинули су:
V Милован Станишин,
V Ђорђије Станишин.

На ослобођење Никшића 1876. погинуо:

VI Крсто Петров, официр црногорски.

На Скадру 1912. године погинуше:

VI Вукашин Савин,
VII Радојица Шолов,
VII Михаило Стеванов (Томова),
VII Арсеније Стеванов (брат Илије, генерала),
VIII Василије Неђељков, инжињер,
VIII Радоје Мијов.

На Брегалници у борби са Бугарима 1913. погинуше:

VI Милосав Савин,
VI Живко Милосављев,
VII Матија Шћепанов,
VII Мијат Новичин,
VIII Петар Илин,
VIII Васиљ Секулов,
VIII Милован Петров.
У I свјетском рату од 1914-1918. године погинуше:

VII Ђурко Симеунов,
VII Томо Милићев,
VII Милош Симов,
VII Божо Матијин,
VIII Игњат Неђељков,
VIII Јеврем Неђељков,
VIII Илија Неђељков.
(у Србији):

VI Ћетко Савин,
V Лазар Милинков,
V Радојица Милосављев,
VII Јован Лазарев,
VII Раде Станишин,
VII Миладин Станишин,
VII Радован Станишин,
VII Љубо Вукашинов,
VII Милан Драгојев,
VII Милан Јованов,
VIII Периша Симов,
VIII Ђорђије Симов,
VIII Јеврем Новаков,
VIII Радомир Новаков.
1914. године повoдом сарајевског атентата од аустро-угарске монархије објешени су у Олову:
VIII Лазар Стојанов,
VIII Данко Стојанов,
VIII Никола Стојанов,
VIII Митар Лазарев,
VIII Милкан Нинов,
VIII Радован Мићин,
VIII Васо Савов,
VI Марко Нешов, 
VII Томо Божов,
VIII Перо Лукин.
Овима је била подигнута спомен-плоча у среском мјесту у Кладњу у Босни, коју су усташе порушиле 1941. године.
28. јуна 1941, године у Олову у Босни стријељани су од усташа:
IX Панто Данков,
IX Стеван Милканов,
IX Неђељко Милканов,
IX Ђорђије Ђорђијев,
IX Секуле Алексин,
IX  Никола Ђорђијев,
X Момчило Неђељков,
X Војин Неђељков.

Овима је 1950. године на мјесту стријељања подигнут споменик.
Од 1941, до 1945. године у II свјетском рату погинуше:

У Црној Гори:       .
IX Комнен Божов, потпуковник ЈНА, народни херој,
VIII Батрић Јаковљев, народни херој,
VIII Божидар Вукашинов, поручник бивше југословенске војске, народни херој.
VIII Милош Милутинов, правник,
VII Неђељко Мићин,
VIII Душан Митров,
VIII Светозар Митров,        
VIII Пелагија Митрова,
VIII Радомир Иванов,
VIII Борка Иванова,
VIII Војин Исаков,
VIII Ђуро Батрићев,
VIII Драгић Грујичин,
VIII Благоје Радулов,
VII Јефто Јованов,
VII Блажо Димитријев,
VII Сава Петров, учитељ,
IX Вуко Симеунов,
IX Ђорђије Владимирoв,
IX Милун Жарков,
IX Мирчета Жарков,
IX Јово Гојков,
IX Томо Гојков,
IX Светозар Павлов,
IX Секуле Павлав,
IX Лазар Милунов,
IX Неђељко Богданов,
IX Видоје Неђељков,
VIII Сава Вукашинов,
VIII Витомир Вукашинов,
VIII Александар Вукашинов,
VIII Урош Исаков, судија,
IX Милош Михаилов,
VII Вукадин Милићев,
VII Анто Милићев,
VII Петар Милићев,
VII Станиша Јованов,
VIII Радован Станишин,
VIII Милутин Станишин,
IX Милета Милисављев,
У Србији:

VI Станиша Савин,
VII Никола Вулов,
VII Благоје Живков,
VII Љубо Ђорђијев,
VII Драгољуб Неђељков,
VII Радосав Неђељков,
VIII Милутин Димитријев,
IX Милета Милисављев,
VIII Неђељко Милованов,
VIII Милић Милованов,
VIII Сава Милованов,
VII Милинко Арсенијев.

У Босни:

IX Ранко Вуканов,
IX Војислав Јовов,
VIII Саво Перов,
IX Радисав Васов,
IX Војо Марков,
IX Светозар Мићов,
IX Ранко Јаванов,
IX Јанко Јованов,
X Ратко Миланав,
X Лазар Миланов.

               На прикупљању грађе за ову књигу почео сам по-четком 1963. године. Усљед велике расељености, нарочито по Босни и Србији, прикупљање грађе изискивало је више времена, јер сам исту прикупљао већином личним контактом и од старијих људи по разним мјестима. И поред свих настојања није ми било могуће доћи код сваке породице да. прикупим што тачније и исрпније податке. Црквеним и матичним књигама нијесам се могао користити, јер су у таку рата, нарочито, у Босни, уништене. Гдје ми није било могуће ступити у лични контакт, обраћао сам се писмено, што ме мали број у овоме задатку схватио да ми пружи податке колико је могао.
             Сматрам да сам успио, и у овом издању грађу обрадио за преко 95% тачно. Нарочито је веза са једног кољена на друго правилно постављена, што је главни циљ и основ овом издању.
Имаће необухваћених лица, као и дагађаја о појединцима, до којих података нијесам могао доћи, па се за овакве случајеве извињавам.
             Даље сматрам, да има један велики број лица која су у овом издању обухваћена, а о којима би имали доста догађаја да се о њима изнесу из њиховог рада и живота, а нарочито ратовања за период од 226 година, рачунајући од најстаријег претка Вукашина до данас, што овим издањем није обухваћено.
             Једним другим издањем сви ови, као и други недостаци могли би се отклонити, наравно уз савјесну помоћ свих имаоца овог издања, ако би ми нове податаке о најближим својим, као и своје примједбе на податке у ово издању за најближе своје, одмах доставили, зашто бих био много захвалан и спреман, да одмах отпочнем радити на једном другом допуњеном и обимнијем издању са много више података о сваком појединцу.
             Има случајева да сам долазио до података о догађајима за поједина лица, али ми се није омогућило да их у овом издању обрадим.
              Поред текстуалног дијела обрађен је и шематски приказ развоја братства.

                                                                                              Бошко Томов Жугић