76-GODIŠNJICA POGIBIJE BOŽIDARA ŽUGIĆA

zugic | 16 April, 2017 13:29

ПОМЕН И ПОЛАГАЊЕ ЦВИЈЕЋЕ НА МЈЕСТО

ПОГИБИЈЕ БОЖИДАРА ЖУГИЋА

И ове године, као у претходних седам осам, окупили су се мјештани села Гложане, борачке организације Бачке Топлоле, Удружење црногораца за дијаспору са предсједником Божом Марковићем, момци из Гложана који су носили мајице ''Зар се овако брани отаџбина'', који ће послужити као уводна матрица за снимање документарног филма о Божидару Жугићу, генерал Милош Ђошан, Јованка Чолак Кирали, посланик Скупштине АП Војводина, Редакција ТВ ''Мост'', професори Драгомир и Горан Жугић, новинари Вељко и Недељко Жугић, иницијатор и организатор свих досадшњих скупова Крсто Жугић из Новог Сада, те Прва свјетска интернет ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'', која вам и преноси овај репортажни запис.

Породица Жугић у Новаковићима и на Мљетичку, била је и остала оличење поштења, патриотизма и витештва.

Дуги низ година, Словаци у Гложану његовали су успомену на поручника Краљевине Југославије Божидара Жугића. Који је убио свог и мађарског команданта да би спречио предају.

Осим мјештана, на овај гроб протеклих деценија мало ко је долазио.

Велику захвалност, братство Жугића дугује учитељици основне школе у Гложанима,Вјери Скленаровој, која је као ђак са својом учитељицом долазила сваког 13. априла да положи цвијеће на гроб, а данас својим ученицима указује на овај јединствен пример храбрости и пожртвованости за свој народ.

На првом скупу братста Жугича за Војводину, професор историје Манојло Жугић и учитељица Анка Жугић, обоје поријеклом из Новаковића, рекли су: ''Крајње је време да историја и Србије и Црне Горе да Божидару Жугићу мјесто какво му припада, да уђе у школске књиге као пример на којем ће се васпитавати млађе генерације, како се треба вољети и бранити домовина, јер се за домовину не може ишта вредније положити од живота.

''Зачуђујуће је говорио је мр Ђорђије Остојић, како се у крају гдје је рођен и одрастао Божидар Жугић, праунук војводе Мића Жугића, нико никада није сјетио да неким трајним обиљежјем сачува успомену на његов јуначки подвиг. Учинила је то једино његова мајка Марија, подигавши спомен бисту свом сину, покрај монументалног моста на Тари, низводно, али није дочекала и њено откривање - 1966. године.

Спомен биста Божидару Жугићу, подигнута је 25. 08. 2012. године у Пљевљима, недалеко од родне куће.

А споеник на Тари подигла је његва мајка Мара!

"Спомен дижем Теби сине,

да ти мајку жеља мине

а валови брзе Таре –

глас преузму мајке старе,

па и путник нека знаде

зашто Твоју младост даде."

Велики Црногорски пјесник Радован Бећиреви Требјешки, снажно и емотивно је упјевао пјесму о Божидару Жугићу...

Скупиле се виле из облака

На језеро Црно код Жабљака...

Ту су виле пјесму саставиле

За јунака родом из Дробњака,

Поручника Жугић Божидара -

Тако ова пјесма изговара:

Има л' ишта љепше од поштења?

Ил' правије од јавнога мњења?

Нит' прошлости ка' у Црногорца

Нит' од рата вишега зликовца;

Од изрода нема више рђе,

Нити ништа од лакомца грђе.

Коме није домовина мајка,

Ту човјека нема, ни јунака.

Ко се стиди мајчина млијека

Он ће бити ништа довијека.

На крају, као аутор више прилога и записа, дозволите ми да упутим горак пријекор или свијетлећи упитник свима вама.

Ваш одговор ако се запише, неће моћи да се изрише!

Недељко Жугић

ОБНОВЉАЊЕ ЦРКВЕ У НОВАКОВИЋИМА

zugic | 13 Januar, 2017 14:43

АТЛАС БАНКА

505-142948-64

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА

ЦРКВЕНИ ОДБОР НОВАКОВИЋИ (обавезно назначити)

e-mail: projekatonove@gmail.com

Телефон: +38269987577 (Радош Жугић)

ОБНОВЉАЊЕ ЦРКВЕ У НОВАКОВИЋИМА

Црквени одбор Новаковћи и Прва интернет ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'' позивају све браственике родослова Жугића, пријатење, родбину, кумове, зетове и познанике, да својим благодарним дјелима, колико им могћности дозвољавају, помогну Пројекат обнове Цркве Светог Георгија у Новаковићима, код Жабљака, која је саграђена 1895. године.
Посебно се обраћамо Жугићима из Босне, Србије и из свијета, јер је та Црква сабирно сочиво нашег поријекла...

***

Вриједно је поменути да је цркву градио народни умјетник Саво Шћепанов Жугић.
Израдио је и осликао иконостас, а познте су његове иконе Светог Јована Крститеља (посвећена његовом оцу Шћепану), Светог Матеја (посвећена нјеговој жени Мари, за њено здравље), звоник цркве, као и многе друге иконе, али и споменик и уклесана слова, свом сину јединцу Раду, који се налази у гробљу поред Цркве.

***

27. августа 2016. године, Цркву у Новаковићима је посјетио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је том приликом изразио велико задовољство због покренуте акције за обнову наше светиње и благословио рад нашег Црквеног одбора.
Уз благослов Његовог Преосвештенства настављамо нашу акцију, до испуњења нашег коначног циља, ОБНОВЕ ЦРКВЕ У НОВАКОВИЋИМА.

BRAĆA ŽUGIĆI IZ INDĐIJE

zugic | 05 Novembar, 2014 08:29

Žugić, naučnik u SAD

zugic | 05 Mart, 2014 12:42

Za pet godina eliksir mladosti po srpskom receptu

N.N. - 05.03.2014 12:14

Janko Nikolić-Žugić, čuveni srpski naučnik i šef Katedre imunologije prestižnog američkog univerziteta Arizona, došao je do revolucionarnog izuma. Sa timom od oko 20 kolega koji predvodi otkrio je kako da se imuni sistem u poznim godinama ojača i tako uspori starenje.

Ako sve bude išlo po planu, ovaj "eliksir mladosti" bi već za pet godina mogao da nađe primjenu u praksi.

"Cilj je iskoristiti sva dosadašnja saznanja i izgraditi individualni profil imunog sistema kod starijih ljudi. To će biti ključ koji će odrediti kome treba dati standardne, uobičajene vakcine (na primer sezonsku vakcinu protiv gripa), a kome će biti neophodno dati modifikovane vakcine, prilagođene "oslabljenom" imunom sistemu. Trenutno ne postoje odobrene vakcine za starije osobe, kao ni odobreni tretmani za imuno podmlađivanje, ali veoma sam optimističan i mislim da ćemo za pet-deset godina biti u stanju da pomognemo starijim osobama da se bore sa infekcijama na mnogo efikasniji i individualno prilagođen način", priča Nikolić-Žugić za 24 sata.

Rad na projektu trajao je skoro cijelu deceniju. Studija na miševima rađena je više od dvije godine, a na ljudima čak šest.

"Prosječni naučnici u mojoj laboratoriji, postdiplomci i oni na postdoktorskom usavršavanju, provode u laboratoriji više od osam sati dnevno, obično šest dana u nedjelji. Za sve ovo je potrebno mnogo rada, upornosti i strpljenja. Meni samo ovo poslednje često nedostaje", u šali dodaje naš naučnik.

Njegov tim otkrio je koji su defekti imunog sistema u poznim godinama i šta treba učiniti da se te mane otklone.

Titulu doktora stekao u Beogradu

Janko Nikolić-Žugić rođen je 1960, odrastao je i odškolovao se u Beogradu. Titulu doktora nauka iz oblasti imunologije stekao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Sa suprugom Draganom je 1987. otišao u SAD, gdje od tada živi. Direktor je upravnog odbora američkog Društva za starenje. Tokom karijere je dobio nekoliko američkih i međunarodnih nagrada.

ŽUGIĆI NA MLJETIČAKU, DANAS

zugic | 06 Oktobar, 2013 01:37

U selu Mljetičak koje je ušlo u sve udženike istorije žive samo četiri porodice

U šavničkom selu u na današnji dan prije 173 godine ubijen velikaš i otomanski vojskovođa Smail-aga Čengić

Uvecaj!

Spomenik na mjestu gdje je ubijen Smail-aga: Mljetičak (Foto: Ivan Petrušić)

Danas se navršava 173 godine od kada su u selu Mljetičak, u Šavniku, ustanici – Drobnjaci, Šaranci, Jezerci, Uskoci i Moračani, ubili Smail-Agu Čengića, velikaša i otomanskog vojskovođu čiju pogibiju je opjevao Ivan Mažuranić. Danas u selu, koje je ušlo u sve udžbenike istorije, žive četiri porodice sa ukupno 14 članova.

Nema više ni vikendaša koliko ih je nekada bilo, tako da su sve prilike da će selo ubrzo ostati prazno. Makar što se zime tiče.

Na početku sela nalazi se prodavnica koja ne radi, kafana koja je uglavnom prazna, ostaci od ski lifta koji je nekada postojao i spomenik koji govori o pogibiji Smail-age i sa koga je odlomljeno pola gvozdenog mača.

Uvecaj!

Ostaci nekadašnje žičare

"Kada sam se udala, a bilo je to prije 12 godina, selo je bilo puno stanovnika. Danas u donjem dijelu sela zimuju dvije porodice Žugića, a u gornjem po jedna porodica Žugić i Bojović. Moje dvoje djece su jedina djeca u selu, tako da se nemaju sa kim poigrati i čudne im djeluju priče da je nekada selo bilo puno omladine", priča Radojka Žugić dok skida kajmak.

Radojka živi sa suprugom Draškom, mladim penzionerom čija penzija iznosi oko 150 eura, dvojicom sinova koji imaju 12 i deset godina, i zaovom Ljeposavom, nekadašnjom konobaricom, a danas penzionerkom.

"Djeca idu u Šavnik u školu i za njih dolazi kombi. Problem je jedino zimi kada put nije očišćen, pa onda za njih nema ni nastave. Imamo četiri krave, jednu junicu, dvije svinje i živimo od toga. Prodajemo sir, skorup, i iako para nikada nije dovoljno, ne žalimo se. Imamo dovoljno za skroman život. Tačno je da je ovdje zimi teško, jer padne veliki snijeg, ali nama ništa ne fali jer sve na vrijeme obezbijedimo. Navikli smo mi na hladne i teške zime i ne dozvoljavamo da nas bilo šta iznenadi. Može se desiti samo da neka sitnica slučajno zafali", kaže Radojka i ne zaboravlja da doda da je rodom iz sela Previš, od čuvenih Pekića.

Uvecaj!

Ima dovoljno za skroman život: Radojka Žugić

Zimi je jedini problem, kaže Ljeposava, to što ako se neko razboli ili se povrijedi teško može stići do Šavnika.

Smeta joj što danas svi bježe iz sela i što se narod preko noći “pogospodio”. I njena zaova se slaže.

"Danas je svaki način na selo – asfalt, voda, a opet će svaka djevojka sa sela prije pobjeći u grad da jede suva hljeba i čaja nego ovdje da živi. Prije će ovdje doći da žive one iz grada. Svaka kuća nekada bila puna djece, u prosjeku po sedmoro, prava milina, a danas pustoš. Svi bježe u grad, niko više neće da radi, i sela ostaju pusta. Danas niko neće više da drži ovce, krave", negoduje Ljeposava.

Kao konobarica je radila i u Šavniku, ali i u Mljetičku gdje danas kafanu u kojoj je radila, HTP “Onogošt” više od godine pokušava bezuspješno da proda.

“Ljeti se može, a zimi je teško. Nema ljudi, pa nemamo s kim progovoriti, nema ko da pomogne. Kroz nekoliko godina selo će biti potpuno pusto”, kaže Filip Žugić"Kakav je posao i promet u toj kafani bio niko ne može ni da zamisli. Pekla se jagnjad na ražanj i pod sač, kafana i restoran bili puni, a sada nigdje niko. Oni koji bi popili nemaju para, a oni koji imaju para ne dolaze ovdje", kaže Ljeposava.

Ljeti je stalno na selu, a zimi i on ide u “prohodnije” krajeve.

"Ovdje je nekada bilo prelijepo živjeti. Skijali smo se, čak smo i žičaru imali, bilo je puno mladih. Sada rijetko ko i ljeti dolazi. Kada ovdje dođem nigdje se svjetlo ne vidi, nikoga nema”, priča Miodrag koji je u bašti posadio svega po malo – krtole, kupusa, cvekle, šargarepe, luka.

I Kosa i Filip Žugić ljeto provode na selu. Voljeli bi oni i da zimuju, ali godine im to ne dozvoljavaju.

“Bilo je nekada mnogo teško, a sada je mnogo lakše ali mladi odoše, ovi stari ostali i sve je to kratkog daha. Provela sam vijek na selu i s obzirom na sadašnje uslove, kada imamo sve što se kaže na dugme, opet bih izabrala da živim na selo. Ovim novim putem malo smo zaobiđeni i sada teže možemo da prodamo proizvode”, kaže Kosa.

Njen suprug Filip kaže da mu, kada dođe na selo, najviše fali razgovor.

“Ljeti se može, a zimi je teško. Nema ljudi, pa nemamo s kim progovoriti, nema ko da pomogne. Kroz nekoliko godina selo će biti potpuno pusto”, vjeruje on.

Žalim za ergelama konja

Ljeposavin rođak Miodrag Žugić, koga su “Vijesti” zatekle kako vadi krompir, sjeća se boljih vremena.

"Ovo je jedini i posljednji tor za ovce u selu. Nekada smo bili među najsiromašnijima u selu, živjeli smo samo od stoke i imali smo najmanje ovaca – do 50. Možete zamisliti koliko su ostali imali. A sada je moj brat, koji kao i ja ovdje ne zimuje, najveći gazda u selu po pitanju ovaca, ima irdne, imam jaram za volove, ali u selu niko nema volove. Bila je ovdje nekada prodavnica, kafana, restoran".

Uvecaj!

Miodrag Žugić

"Kada sam 1978. godine došao iz vojske ispred kafane se nije moglo parkirati auto koliko je bilo ljudi. Danas kafana radi, kako se šale po selu, kao kapela od 11 do 16 časova, mada slobodno ne mora ni toliko, jer nema nikoga", kaže Miodrag, koji sa suprugom i djecom živi u nikšićkom naselju Kličevo, a samo ljeto provodi u Mljetičku.

PETI SABOR BRATSTVA ŽUGIĆA, NOVAKOVIĆI, 3. 8. 2013.

zugic | 16 Septembar, 2013 08:05

U SELU NOVAKOVIĆI KOD ŽABLJAKA ODRŽAN PETI SABOR ŽUGIĆASložno bratstvo na slogu pozivaŽABLJAK - U selu Novakovići kod Žabljaka održan je Peti tradicionalni sabor bratstva Žugić. Sabor se tradicionalno održava svake treće godine u seoskom domu. Saboru su prisustvovali Žugići iz svih krajeva bivše Jugoslavije - Zagreba, Prokuplja, Novog Sada, Banjaluke, Sarajeva, Pirota, kao i Nikšića, Podgorice, Žabljaka , Kotora...
Dobrodošlicu bratstvenicima na sabranje poželio je Radoje Žugić, ministar u Vladi Crne Gore, pozivajući braću da se i dalje okupljaju u velikom broju, da se slažu, vole i podržavaju jedni druge, ali isto tako ih upozorio da ne zaborave kolijevku Žugića i da zajedničkim doprinosom obnove ogradu oko crkve u Novakovićima.
Mladi, ali i oni nešto stariji bili su u prilici da se kroz kazivanja najstarijih podsjete na svog čuvenog pretka Božidara Žugića, poručnika koji je svoj život dao za otadžbinu u selu Gložani u Vojvodini, gdje mu je podignut spomenik. Prošle godine u organizaciji Saveza boraca Crne Gore podignuta mu je spomen-bista u Pljevljima.
Prema riječima Milorada Lazara Žugića, predsjednik Crkvene zajednice Mljetičak, po predanjima, Žugići se pominju još u 17. vijeku, a vode porijeklo od drobnjačkog bratstva Jankovića (Vulovića).
- Svi Žugići porijeklom su sa Mljetička, odatle se jedan dio porodica odselio ka sjeveru u katune u Drobnjak, naselivši prostor današnjih Novakovića, Žugića Bara i Žugića Luke, tj. prostor oko Vražjeg i Ribljeg jezera, Žabljaka, Pljevalja i Nikšića. Ima ih dosta i u Podgorici, Baru, Kotoru. Daljom kolonizacijom bratstvo se raširilo po Balkanu. Jedan dio je otišao u Bosnu, naseljavajući Romaniju i gradove Olovo i Sokolac, Srebrenicu, Bratunac, Sarajevo, Banoviće i Banjaluku. Drugi dio bratstva je otišao put Srbije, naselivši prostore Priboja na Limu, Prokuplja, Užica, Niša, Valjeva, Novog Sada, Beograda, Kule, Vrbasa, Smedereva, Bačke Topole. Ima ih i u Makedoniji i na Kosovu. Ovom petom saboru Žugića prisustvovali su i Žugići iz Zagreba. Žugići slave većinom krsnu slavu Svetog Nikolu, a ima ih koji slave i Svetog Đorđa , jer to je bila prvobitna slava svih Žugića. Žugići su zahtijevali od mitropolita na Cetinju da im glavna slava bude Nikoljdan, a da prislužuju Đurđevdan, za šta im je mitropolit dao blagoslov. Neke porodice u Srbiji i Bosni nastavile su da slave Đurđevdan kao glavnu slavu- kazao je Milorad Žugić naglašavajući da su Žugići slavno, junačko pleme, a njihov naziv potiče od riječi „žuga“ što na turskom znači nevolja, jer su Turcima zadavali mnogo nevolja u prošlosti.
Okupljene bratstvenike pozdravili su i Vukola Žugić, najstariji u bratstvu, ali i Anka Žugić, predsjednica Udruženja žena Crne Gore, Manojle Žugić, istoričar iz Kotora i Rade Žugić, pukovnik –doktor na VMA u Beogradu.
Svoje aforizme čitao je Slobodan Žugić iz Nikšića. Najmlađi učesnik skupa bio je dvogodišnji Uroš Žugić iz Novog Sada. Uz dobro raspoloženje i svjež planinski vazduh druženje je trajalo do noći.
L.N.

Imali mnogo prota i junaka
- Žugići su popovska kuća i imali su mnogo prota kao što su Aleksije Jovanov Žugić i Zarije Aleksijin Žugić. Poznat je i vojvoda Mićo Žugić, učesnik Hercegovačkog ustanka, Krsto, poručnik Srpske vojske iz Prvog svjetskog rata sa dvije Zlatne Karađorđeve zvijezde sa mačevima, Zlatnom Obilića medaljom, Albanskom spomenicom, poručnik jugoslovenske vojske Žugić Božidar, u narodu poznatiji kao Durmitorski Obilić, narodni heroji Komnen i Batrić Žugić, književnici Boško, Neđeljko i Tomislav Žugić, istoričari Tomislav i Manojle Žugić. Osim njih u bratstvu je mnogo učenih ljudi ministara, sportista, pjesnika, novinara, ljekara, političara. Danas su Žugići jedno od najsložnijih bratstava, koji se svake treće godine okupljaju u Novakovićima i u drugim krajevima bivše Jugoslavije - naglasio je Milorad Žugić..

ПОРИЈЕКЛО ПРЕЗИМЕНА ЖУГИЋ

zugic | 05 Avgust, 2013 10:24

Порекло презимена Жугић

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЖУГИЋИ

(живе на Мљетичку, Доњој Буковици, Барама Жугића и Новаковићима)

Жугићи воде поријекло од братства Јанковића, који су огранак Вуловића. Презиме Жугић добили су по једном свом претку који је живио у Доњој Бијелој. Случај по коме су добили презиме десио се на сљедећи начин: удари Бајо Пивљанин са својом четом хајдука на катуне Чарапића и Чупића на Крнову. Плијенио им је стоку. Вуловићи, као њихове комшије, са својим ширим братственицима, пођу у потјеру за Бајом не би ли повратили плијен. Тада дође до боја у коме се Бајо рани у руку, и када га упиташе ко га рани, он им одговори: „Рани ме она Жуга, оца му његова “ Од тада се овај огранак Вуловића прозове Жугић.

Жугићи знају за најстаријег претка да се звао Вукашин и да је имао синове Ђурка и Лазара.

До средине 18. вијека живјели су у Доњој Бијелој, гдје су оставили трага у називу „Жугића њива“. Овдје су били врло имућни и бројни. Једном приликом сукобе се с никшићким Турцима на Крнову око неког сијена, које су Турци заплијенили и потјерали пут Никшића. У овом сукобу Жугићи побију Турке, па су зато морали да бјеже у Шаранце, бојећи се освете.

У Шаранце се доселио Ђурко Вукашинов, са синовима Спасојем, Вулетом и Стеваном. Населили су мјесто Пасји Нугао, које је тада било пусто. Овдје су живјели у великој задрузи и брзо су се обогатили. Прича се да су им се овце „иљадиле“.

Спасоје Ђурков постао је кнез и за њега се прича да је био паметан и врло храбар човјек, да је подигао дрвену цркву и млин који је радио помоћу вјетра, као и да је због народних послова ишао у Цариград више пута.

У другој половини 18. вијека ударе на њих колашински Турци, опљачкају их, стоку отјерају, а куће попале. Послије ове разуре они се из Пасјег Нугла преселе на Мљетичак, на земљу Зајовића, који су се били иселили из Дробњака. Кнез Спасоје купи земљу око Вражјег и Рибљег језера од неког Турчина Кордића из Потпећа код Пљеваља. Тада се један дио Жугића са Мљетичка преселио на новокупљену земљу Новаковића и Бара, које се по њима назову Жугића Баре.

Кнез Спасоје је погинуо у селу Дубљевићима, на пивској планини 1814. године. Убили су га Турци. Остали су му синови Ристо и поп Лука. Ристо је имао Митра, Богдана и Неша, који се одселио у Босну а поп Лука је имао кнеза Филипа, Јакова, Тома, Петра, Павла и Стевана. Кнез Филип је био јунак и врло мудар човјек. Учествовао је у завјери у вези са убиством Смаил- аге Ченгића на Мљетичку 1840. године. Имао је сина попа Јована а Јован проту Алексу. Обојица су били угледни свештеници.

Ово братство дало је племену више истакнутих личности. Поред до сада набројаних, треба истаћи Тома, сина кнеза Филипа, познатог јунака и његове синове Милића барјактара и чувеног јунака Мићу, као и Ивана Милићева, барјактара, који је наслиједио барјак од оца Милића.

Арсеније, син Милинка Лазарева, преселио се с Мљетичка 1854. године у Крњу Јелу. Његов потомак Трипко Митров једна је од најистакнутијих личности свог доба. Завршио је права у Београду и био један од вођа црногорске омладине. Био је народни посланик у Скупштини Југославије.

Василије Неђељков, грађевински инжињер, уживао је велики углед у народу, бивао је и народни посланик. Погинуо је на Скадру приликом бомбардовања.

Од исељених Жугића у Топлицу истакао се Илија Стеванов, пуковник у српској војсци. Касније је произведен у чин генерала. Учесник је балканских и Првог свјетског рата. За ратне заслуге одликован је орденом Карађорђеве звијезде са мачевима и француским орденом Легије части. Његов братственик Крсто Бојов је био истакнути јунак у српској војсци, одликован је двјема Карађорђевим звијездама са мачевима и Златном медаљом Обилића.

Потомци својих славних предака наслиједише у јунаштву своје претке и пођоше њиховим стопама и у свом времену стекоше бесмртну славу својим учешћем у НОР-у 1941-1945. године.

Божидар Вукашинов, поручник Југословенске војске, направио је херојски подвиг у априлском рату 1941. године, када је револверским хицима убио свог команданта, док је предавао свој пук непријатељском – окупаторском команданту, убивши и фашистичког команданта на лицу мјеста. Божидар је тада убијен на звјерски начин, оставивши трајан спомен онима који не признају капитуланство. Спомен – биста, код моста на Тари, у селу Будечевици, подсјећа на јуначки подвиг хероја Божидара.

Милош, син Милутина, официра, правник, још као студент на Београдском универзитету истицао се револуционарним радом као члан Партије. Један је од организатора устанка у свом крају. Својим говорима знао је да „загрије“ масе. Стријељан је од стране непријатеља у Колашину 1942. године.

Јаковљеви синови Батрић и Стојан и кћерка Роса стадоше устрој храбрих од првих устаничких дана. Батрић, члан Партије и познати организатор демонстрација из предратног периода истакао се својим јунаштвом у Пљеваљској бици 1941. године, када је кроз кишу куршума ставио заставу на звоник цркве. Замјеник је команданта Сињајевинског сектора и на тој дужности је смртно рањен 17. марта 1942. године. Батрић је народни херој Југославије. Његов брат Стојан је организатор устанка у свом крају, био је командир герилског одреда; у Четвртој црногорској пролетерској бригади био је командир чете, командант батаљона и замјеник команданта бригаде, затим шеф позадинског одсјека корпусне војне области, замјеник команданта гардијске бригаде. Носилац је Партизанске споменице 1941. и генерал ЈНА. И њихова сестра Роса је била у НОП-у од 1941. године као борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде, активиста у партијској организацији и СКОЈ-у; члан политодјела бригаде. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Дјеца Митра и Даринке су унучад старог ратника Миће. Њихова мајка Даринка, истакнута Црногорка и јуначка мајка, послала их је да се с пушком у руци боре за слободу против мрског непријатеља. Кћерка Пелагија, активиста и припадник НОП-а од 1941. године, борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде од њеног оснивања, погинула је код Босанског Петровца 1942. године. Брат Душан, у НОП-у од првих устаничких дана, погинуо је на Дујмовићима у Босни 1942. године. Брат Светозар доживио је судбину свога брата и сестре, као илегалац на терену, пробијајући се у правцу западне Босне са осталим илегалцима. На том путу је ухваћен, транспортован у грчке логоре, одакле је спроведен у Земун, гдје је погинуо 1943. године приликом бомбардовања од стране савезничких авиона на „крвави Ускрс“. Брат Михаило је био пушкомитраљезац у Четвртој црногорској бригади и комесар пратећег батаљона В.Ш. у инжињеријској бригади. Носилац је Партизанске споменице 1941. И Томо је у НОП-у био од првих ратних дана, илегалац на терену, а борац у пратећем батаљону при Врховном штабу; носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Павле Секулов, познати патриота и борац из првих ратова, са својом породицом стао је на страну НОП-а. У њему су активно учествовали; син Секуле је био у НОП-у од 1941. године, у Четвртој црногорској пролетерској бригади од њеног оснивања. Погинуо је на Вилића гувну 1943. године. Његов брат Светозар је такође био учесник НОР-а од првих устаничких дана, а погинуо је у Добром долу у борби против непријатеља 1941. године. Њихова сестра Зорка је била истакнути борац Петог батаљона Четврте црногорске пролетерске бригаде од њеног оснивања. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Жаркови синови, Мићун и Мирчета, приступише НОП-у у првим устаничким данима. Мићун стаде у строј прослављене Прве пролетерске бригаде, у чијим је редовима храбро погинуо на Цинцар планини 1942. године, а његов млађи брат Мирчета погибе у Орујици 1943. године.

И Димитријеви син Блажо и ћерка Ката били су активни учесници НОП-а од првих ратних дана. Блажо гине 1942. године у Добром долу, а Ката, удата Јововић, налазила се у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде од њених првих дана. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Комнен Божов је био активни учесник 13-јулског устанка, борац Прве пролетерске бригаде у којој је био на дужностима замјеника комесара чете, замјеника Артиљеријског дивизиона, замјеника комесара бригаде и политички комесар бригада. Умро је 1945. године у Београду због тешке болести. Он је народни херој Југославије. И његов брат Радоња је био борац Четврте црногорске пролетерске бригаде у којој је рањаван. Ратни је војни инвалид.

Михајило Ђорђијев, учитељ, био је на политичким дужностима у санџачким јединицама, а послије рата и у Федерацији. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. И Љубо Ђорђијев је био припадник НОП-а од првих ратних дана, а погинуо је на Пољима колашинским 1942. године.

Милица и Ратко, кћерка и син Владимира Жугића, познатог и истакнутог домаћина, били су активни учесници НОП-а од првих устаничких дана. Милица је у Петом батаљону Четврте црногорске бригаде и у Седмој омладинској била референт санитета батаљона и замјеник референта санитета Треће ударне дивизије; носилац је Партизанске споменице 1941. године. Ратко је био активиста у ратним једницама и истакнути омладински и скојевски руководилац, дугогодишњи предсједник жабљачке општине, те посланик и функционер у Скупштини Црне Горе.

Војислав-Војо Радов са Мљетичка био је у НОП-у од 1941. године. Био је борац и десетар у Другом батаљону Четврте црногорске бригаде и помоћник персоналног повјереника Артиљеријске бригаде. Његов брат Василије погинуо је 1945. године у Трнову у Босни као припадник јединица НОВ-а.

Владимир-Владо Иванов, правник, припадник јединица НОП-а у Новој Вароши, у почетку ратних операција, налазио се на дужностима замјеника, а потом и командира чете, команданта Златарско-милешевског батаљона, предсједника Војног суда у Трећој санџачкој бригади, команданта батаљона и начелника штаба бригаде.

Лазар Милунов је био у НОП-у од 1941. године. Као борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде погинуо је у Морачи 1943. године. Војин Исаков, са Мљетичка, погинуо је на Сињајевини 1942. године као борац Дурмиторског НОП одреда. И Благоје Радулов је као припадник Дурмиторског НОП одреда погинуо на Пољима Колашинским 1942. године, а са њим је погинуо и Радивоје Антонијев у борбама против заједничког непријатеља. Драгић Грујов погинуо је на Тари 1944. године, а Ђорђије Симов у Новаковићима.

Томана Митрова, из Бара Жугића, слиједећи примјер своје браће и сестре Пелагије, ступила је у НОП од првих ратних дана и у њему је активно учествовала, радећи са омладином и у народној власти на терену. И Зорка Новичина је била у НОП-у од првих устаничких дана, као активна омладинска и скојевка, а касније је ступила у Пети батаљон Четврте црногорске пролетерске бригаде као активни борац.

Игњат Михаилов је једна од најинтересантнијих личности овог братства. Био је члан три комунистичке партије у предратном и ратном периоду: Совјетског Савеза, Француске и Комунистичке партије Југославије. Био је једно вријеме и у Легији странаца, одакле је, послије великих мука, успио да побјегне кроз афричке пустиње и беспућа. Говори више страних језика.

Жугића има исељених у пљеваљски, ужички и топлички крај, а има их и у Војводини гдје су као колонисти отишли 1945. године, као и у другим мјестима широм наше земље.

Славе Никољдан, а прислужују Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

TREBA POMOĆI VIDOJU ŽUGIĆU

zugic | 05 Avgust, 2013 10:06

24. 07. 2013. 13:50h | B. Simonović - Vesti | foto: Vesti

veličina teksta:+-

Spalili mu i drugu prikolicu

Ponovo je buknula vatra u blizini drevne crkve Sveti Đorđe podno brda Gorica u Podgorici i ponovo je plamena stihija progutala kamp-prikolicu, ubogi dom teškog invalida, pedesetogodišnjeg Vidoja Žugića, dugogodišnjeg beskućnika iz Podgorice, sa čijom tragičnom sudbinom već godinama saosećaju i brojni čitaoci "Vesti" koji su mu slali materijalnu pomoć posredstvom našeg Humanitarnog mosta.

NIGDE KRAJA NESREŽAMA: Vidoje Žugić

Kako smo već pisali, proletos su još nepoznati bezdušnici podmetnuli požar i spalili malu kamp-prikolicu parkiranu uz zid porte crkve Sveti Đorđe dok je Žugić u obližnjem domu zdravlja čekao lekarsku pomoć, i uz to mu ubili psa, najvernijeg i najprivrženijeg prijatelja.

Naviknut na udarce zlehude životne sudbine i nemilosrđe onih koji ne znaju šta je životna muka, uz pomoć humanih i dobrodušnih pojedinaca i nekih organizacija, Žugić je posle nekoliko dana dobio novu prikolicu i skućio se na istom mestu:

- Pošto je dobio pomoć iz manastira Ostrog, koji mu je platio čak i pratioca, krenuo je vozom za Beograd, gde mu je odavno bilo zakazano neko lečenje. Ja mislim da je voz bio tek negde uz kanjon Morače, da još nije bio dopro do Kolašina, a u njegovoj prikolici je buknula vatra. Svi smo poleteli da spasimo što se spasiti može, ali ni nama, ni vatrogascima koji su brzo alarmirani, nije pošlo za rukom da išta spasemo - kao što vidite, od svega je ostala samo opaljena metalna konstrukcija - ispričao nam je jedan od monaha iz crkve Sveti Đorđe.

Policija i istražni organi su ponovo, kao i proletos, pokrenuli istragu, ali ovaj nesretni čovek, naravno, od toga nema ništa, čak i da se ne završi onako kako se završilo proletos kad je sve ostalo nepoznanica, baš kao i u više navrata ranije kada je trpeo napade i kamenovanje narkomana i kriminalaca koji se okupljaju u šumi na brdu Gorica iznad crkve Sveti Đorđe.

Život pun nesreće

Nevesela životna priča Vidoja Žugića, da podsetimo, počela je pre gotovo pola veka u Pljevljima kada je kao četvorogodišnjak, nakon porodične tragedije, ostao sam na svetu sa bolesnom i nepokretnom sestrom. Tada mu je otac ubio majku i od tada ni o njemu ne zna i ne želi ništa da zna. Manastir Sveta trojica kod Pljevalja je posle kupio jedan mali stan u naselju Bjeliši u Baru i tu je Vidoje sa sestrom živeo do pre petnaestak godina, nadničeći i crnčeći po gradilištima. Onda su ih izbacili iz stana. Sestra mu je ubrzo umrla, a on je od tada počeo da se potuca od nemila do nedraga. Da muka i nevolja budu veći, počeo je da poboleva, pa je pre sedam-osam godina spao na štake i od tada se skrasio u Podgorici.

10. 05. 2013. 12:01h | B. Simonović - Vesti | foto: B. Simonović

veličina teksta:+-

Beskućnik sanja kuću

Komentara 0

Pedesetogodišnjem Vidoju Žugiću, teškom invalidu iz Podgorice, uručena je skromna pomoć - 150 australijskih dolara od nepoznatog darodavca iz Sidneja i 70 evra od Nine Đokić iz Milhajma - koja mu je nakon našeg nedavnog napisa u "Vestima" prispela posredstvom našeg Humanitarnog mosta.

Ništa bez dobrih ljudi: Vidoje Žugić u novoj prikolici

- Nemam reči i ne umem da iskažem zahvalnost dobrim i plemenitim ljudima koji mi vraćaju veru u ljude i bude nadu da ipak nisam sam i zaboravljen, da nisam prepušten i ostavljen da se sam borim sa svojom nesrećnom sudbinom - kaže Vidoje dok suznih očiju čita toplo pismo podrške i saosećanja koje mu je uputila Nina Đokić.

Ovog dugogodišnjeg beskućnika, o čijoj smo tragičnoj sudbini pisali u više navrata, pre dva meseca je zadesila nova nenadana nevolja. Dok je jednog jutra čekao lekarsku pomoć u domu zdravlja, neko mu je zapalio staru kamp-kućicu u dvorištu drevne crkve Sveti Đorđe ispod brda Gorica, u kojoj je živeo već neko vreme.

Vatra je munjevito progutala njegov ubogi dom, a zlosretnog Vidoja je, kako kaže, najviše pogodilo to što je pored zgarišta zatekao leš svog vernog pratioca i čuvara - bezdušnik koji mu je zapalio kamp-prikolicu zaklao mu je i psa Džekija kojeg je svojevremeno dobio u manastiru Ostrog i koji se od tada nije od njega odvajao.

POZIV DONATORIMA

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

- Policija je stigla tek sutradan. Pogledali, zapisali nešto, ali su mi odmah kazali da nema nade da se počinilac ovog zlodela otkrije jer je, navodno, kiša sprala i obrisala tragove. Nisam se mnogo ni nadao jer da im je stalo oni bi reagovali još davno i rasterali narkomane koji divljaju po Gorici i oko ove svetinje ovde, koji su me i ranije napadali, gađali me kamenjem i provaljivali u prikolicu. Nije reagovao niko drugi od nadležnih državnih organa, nisu došli ni da vide šta mi se desilo, iako su novine i sve televizije o tome danima pisale i objavljivale priloge. Tako sam dva dana i dve noći proveo na kiši i tek onda su me primili u centar Kalimera, gde sam ostao dva dana. Dobri ljudi su se za to vreme potrudili i nabavili mi novu kamp-prikolicu i namestili na istom mestu...

Dirnut pismom Nine Šokić: Vidoje Žugić

Dobrotvori su mu obezbedili posteljinu, nešto odeće i obuće i neophodno posuđe i druge potrepštine. Veliku nevolju mu predstavlja to što nema ni struje ni vode, a za sada, srećom, neće biti problema sa grejanjem pošto nastupa dugo toplo podgoričko leto.
Vidoje se nada da je sve ovo ipak privremeno, da će uroditi plodom akcija koju su pokrenuli ljudi iz medija i privatnih televizija. Oni su otvorili poseban žiro-račun i prikupljaju novac za pomoć Vidoju Žugiću sa idejom da negde nekako obezbede mali plac i naprave mu kućicu od tvrdog materijala i obezbede struju, vodu i sanitarije.

- Bez novca se ne može, no on se potroši i zaboravi, ali ja nikad ne mogu zaboraviti pažnju i razumevanje dobrih ljudi - kaže Vidoje Žugić.

Dobre želje

"Odlučila sam da vam pomognem i pošaljem nešto novca. Želim da znate da ću vam, koliko bude u mojoj mogućnosti, preko "Vesti" slati češće para, tako da znam da imate barem nešto za hranu i osnovne stvari. Molim se za vas i vaše zdravlje! Ostanite jaki i verni Bogu!", piše, pored ostalog Nina Đokić Vidoju Žugiću i bodri ga da izdrži i istraje u mučeničkoj životnoj borbi.

Stričevi u Australiji

Tužna životna priča nesretnog Vidoja Žugića, da podsetimo, počela je pre 45 godina u Pljevljima kada je kao četvorogodišnjak, nakon porodične tragedije, ostao sam na svetu sa bolesnom i nepokretnom sestrom, koja je nešto kasnije umrla. O ocu, koji mu je tada ubio majku, ništa ne zna i ne želi ni da zna:
- Imao sam dva strica, ali ni o njima ništa ne znam. Po nekim pričama oni žive negde u Australiji. Znam samo da se jedan zove Miloš, ali ni od njih nikad niko nije pokazao nikakvo interesovanje za mene - kaže Vidoje, ne bez grča i žalosti u glasu.

PETI SABOR ŽUGIĆA, 3. AVGUSTA 2013. (VIDEO)

zugic | 05 Avgust, 2013 07:18

POZIV NA PETI SABOR BRATSTVA ŽUGIĆA, NOVAKOVIĆI 3. AVGUSTA 2013.

zugic | 25 Jul, 2013 20:52

SPOMEN BISTA BOŽIDARU ŽUGIĆU, PLJEVLJA 25. 08. 2012.

zugic | 01 Septembar, 2012 00:38

Tara Žugić, Austrija

zugic | 13 Jun, 2012 07:18

БОЖИДАР ЖУГИЋ ОБИЛИЋ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

zugic | 19 Mart, 2012 18:32

СИРИШКИ ОТПОР МАЂАРСКОМ ОКУПАТОРУ

(Прва лекција о обилићу Другог свјетског рата Божидару Жугићу)

Априлски рат је трајао 12 дана - од 6. dо 17. априла, када је врховна команда потписала безусловну капитулацију југословенске војске.

Влада Цветковић-Мачек потписала је 25. априла 1941. године приступање Тројном пакту (Њеамачка Италија и Јапан). На такав чин народ је оштро реаговао...

Југословенска војска се повлачила са Мађарске границе 10 и 11. априла на југ и пролазтила је кроз Сириг...

И поред уговора о ''вјечном пријатељству'' између Југославије и Мађарске, фашистички адмирал и регент Харти издао је налог својој армији да уђе у Југославију са снагом од 80.000 војника. Један од праваца којим се кретала мађарска окупаторска војска водио је путем Е-5 преко Суботице, Србобрана, Сирига и Новог Сада.

Напредовање је ишло без тешкоћа -- све до Сирига, што ће остати у вјеечном сјећању, јер 13. априла је над недужним становништвом извршен страшан злочин.

Повлачећи се према Новом Саду, дијелови Прве армије југословенске војске, оставили су у Сиригу један противтењковски вод, са задатком да штити одступницу своје главнине.

У рано јутро 12. априла, из правца сјевера, наишла су троја оклопна кола, као претходница моторизованог корпуса мађарске окупционе војске. Када су се приближили селу, вод којим је командовао млади поручник Божидар Жугић, отворио је противтењковку паљбу и уништио је два борна возила заједно са посадом, а трећа су се повукла.

Овај догађај послужио је мађарској окупационој војсци и фашистима, члановима ''Мађарске народне страже'' да изврше страшну одмазду над становницима Сирига, масовно стијељајући 111 становника, међу којима је било жена и дјеце.

Велики војвођански пјесник Мирослав Антић, је укаменио свој дистих:

За сваког ко је непријатељ

Ово место је крај света!

Од Сирига се дсаље не може!

Сириг 1941- 1976.

Након 69. година, од тог догађаја, преко предивног човјека и просвјтног радника у пензији -- Николе Јапунџића, Крсто Жугић из Новог Сада, пронашао је живог свједока, пуковника Момчила Суботића из Темерина, који нам је дао свој несебичан прилог о обилићу Другог свјетског рата Божидару Жугићу.

Посебно се, у име рода и родослова Жугића захваљујемо Николи Јапундџићу, који нам је поручио: ''Nеko ko je učinio bar mali potez da sačuva obraz svog roda zaslužuje da bude upamćen i posluži za primer deci, kojom se bavim ceo život. Božidar Žugić, koji dade svoj život za taj obraz, zaslužuje mnogo, mnogo više od onog što mi svi skupa učinismo za njega. Hvala Božidaru i plemenu iz kojeg izniče...''

Недељко Жугић

Александар Жугић: КОСОВСКА БИТКА

zugic | 10 Mart, 2012 09:39

Nedeljko Žugić: Intervju za RTV IS (Dejan Kerleta)

zugic | 23 Februar, 2012 08:53

KRSTO ŽUGIĆ: SVE SAM POSTIGAO SVOJIM RADOM

zugic | 23 Oktobar, 2011 12:01

PRVI SKUP ŽUGIĆA U VOJVODINI (Gložan, 27.08.2011.)

zugic | 31 Avgust, 2011 07:29

PISMA BUDIMIRA ŽUGIĆA

zugic | 16 Avgust, 2011 08:12

        ПРВО ПИСМО

         Рођаче, ја знам за подвиге једног Жугица за време проклетог рата у Босни у којем није нико победио осим ратних профитера и лопова, који се и дан данас боје… Нажалот нећу да именујем тог часног Жугица из поштовања свим жртвама босанског рата и муслиманског и србског народа који су били предмет вођења рата несавесних председника од којих ниједан није погинуо у рату од пушке, него умиру природном смрцу. Надам се да це отићи у пакао, наш и муслимански председник који су гурнули народ у крвопролиће и завили мајке у црно!
        Него хоћу да казем да је тај Жугић један од најистакнутијих војника РС. Више пута је рањаван и има велико поштовање међу поштенијим Србима у РС, а боје га се сви лопови и хоштаплери де год га виде, а он је душа од човека. Не воли неправду, увек је бранио нејач и сиротињу.
         Закључак је да у њему тече крв правог Жугића!
         С поштовањем осталим Жугицима свима нама је рођак!

       Будимир, 30 септембра 2009. године у 03:45

      НАПОМЕНА: Контакрирајући Здравка Жугића из Милића, досао сам до сазнања да би тај нас подвижник био Рајко Жугић, који живи у Новом Саду.
Молио бих гад а се јави, или оне који нешта знају о њему да ми доставе податке.

          ДРУГО ПИСМО

     Ово је писмо Будимира Жугиц, родом из Милића РС. Тренутно живим у Шапцу. Избегли смо за време рата. Имам два старија брата, Горан и Зоран и сестру млађу Мира Жугиц од оца Пере. Његова браћа Милован, Живорад и сестре Сава, Јеленка, Невенка и Винка, Девојацко Жугић. Мој деда се звао Будимир, а његов брат Милан Жугић. Прадеда се звао Петар Жугиц. Могу да исписем имена деце од чица мојих ако ће то помоћи у прављену породичниг стабла Жугића.
      Одговорно тврдим да смо једна међу најплеменитијих фамилија и једна међу постенијим фамилијама!
       С постовањем браћо и сестре поздрављам све Жугиће!

        Будимир, 17 септемвра 2009. године у 04:45

Božidar Žugić - PRVA USTANIČKA PUŠKA

zugic | 08 Jul, 2011 22:09

PRVI SKUP ŽUGIĆA U GLOŽANU, SUBOTA 27. AVGUSTA 2011. GODINE

zugic | 26 Jun, 2011 00:01

ПРВИ СКУП ЖУГИЋА у Гложану, (према Челареву) koд Новoг Садa

(субота 27. 08. 2011. Године у 11 часова)

Поводом 70-е годишњице погибије Божидара Вукашиновог Жугића, дурмиторског Обилића и његових 16 сабораца из Десетог посадног пука Војске краљевине Југославије,

ОБАВЕШТАВА се БРАТСТВО: да ће се последње суботе августа (27. 08.) ове године одржати први скуп братства код његовог споменика, на старом српском гробљу, на излазу из села Гложан (према Челареву), код Новог Сада, са почетком у 11 часова. После окупљања следи дружење.

МОЛИМО ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ДА СЕ ПРИЈАВЕ ДО 01. АВГУСТА!

Ораганизациони одбор:

- Јован М. Жугић (Бачка Топола): 024 721 342; 064 309 58 58

- Марко Жугић (Бачка Топола): 024 721 342; 065 520 77 65

- Крсто Жугић (Нови Сад): 021 518 317; 063 804 23 81

- Вукота Жугић (Кула): 025 723 465; 063 566 425

ВЕЉКО ЖУГИЋ, професор

zugic | 29 Septembar, 2010 22:13

АУТОБИОРГАФИЈА ВЕЉКЕ ЖУГИЋА (САМОПИС)

         Рођен сам 28. јуна 1932 године у селу Брда – Олово, под срећном звијиздом Светог оца Ђорђа, а одњихан у живот поморском лађом Светог Николе. Двојицом свеца нашом крсном славом, вођен сам кроз дјетињство и зрело доба честим озледама и успоравање снажне физичке и психичке конституције. Никада нисам успио да сазнам зашто Жугићи славе двије славе.
         У олову сам завршио основну школу као најбољи ученик генерације. Сјећам се тих дана, примата над осталим ученицима под вођством учитељице Војне Бабуновић.
Ниж гимназију сам завршио у Кладњу, а Учитељску школу у Мостару, као супер одликаш. Матурска тема је чудна: ''Кад бих могао...'' Професор Влајко Шкрба је један од ријетко живих. Изашао је из огласног Павелићевог логора смрти. Дао мије чисту петицу. Рад је читан у свим разредима. Рекао ми је: ''Младићу, пред вама је сјајана перспектива''.
       Такав пострек одвео ме је на Филозофски факултет у Сарајеву, а потом завршавам студије журналистике на ФПН у Сарајеву у сарадњи са љубљанским факултетом журналистике.
      Први сам дипломирани журналиста у БиХ и радник Факутета за новинарске праксе, јер сам тада радио као новинар-уредник у листу ''Ослобођеље'' Сарајево. Као сарадник писао сам за листи ''Политику'', ''Новости'' и ''Сведок''.
За вријеме рата 1992. до 1995. године писао сам за лист ''Српки војник'' и новинску агенцију ''Срна''.
      Био сам ожењен најчеднијом, за мене најљепшом женом на свијету, која је преминула Божијом вољом јануара 2009. године у граду Фелдкиру – Аустрија, а сахрањена је, по властитој жељи, у родном мјесту – Модрича, у близини мајке Љубице.
      Танкосава – Беба је радила као професор у Сарајеву, све до напуштања Сарајева 1992. године, због несношљивог терора и пљачке, посебно терористичке банде Јусуфа Празине Јуке. Концем јанура 1992. године све српске куће и станови били су обиљежени црвеним крстовима, ради распознавања и хапшења грађана српске националности. Било је силовања и свакодневних убистава.
Био сам неколико дана у затвору крвника Јуке, одакле сам избављен захвљујући новинарима из Аустрије и Швајцарске, којима сам био домаћин за вријеме Олимпијаде 1984. годие у Сарајеву.
     Супругу Танкосаву – Бебу сам послао у Србију, а мој пријатељ Спасо Фурулија је одвезао у Њемачку, а границу је прешла сакривена у гепек мерцедеса. Живјела је у Минхену тешким животом чистећи швабицама куће и клозете, све док се није морала иселити, када су је моји пријатељи илегално пребцили у Аустрију, гдје се налазила моја кћерка Ведрана, иначе вишамдицинска сестра и професор енглеског језика, која је преживјела тешке тренутке у Цириху, јер је уцјењивана, са појкушајем силовања и малтретирана, као услов запошљавања. Свака јој част. Остала је усправна, ја сам под невјероватним околностима стигао у град Фелдкиру. Од тада је моја породица комплетна.
       У то вријеме са се посветио хуманитрном раду. Био сам почасни конзул Дјечије амбасаде. Помоћу добрих људи прикупљао сам лијекове и одјећу, отпремајући то у Републику Српску.
      Бавећи се хуманитрним радом, путујући, доживио сам три саобраћајне несреће, а у болницама сам успјешно опорављан.
     У граду Фелдкиру пријатљски сам прихваћен од градоначелника Вилфред Бертхолда, који је помогао нашим избјеглицама у покрајини Форалбергу. Хвала му!
За вријеме рата у Босни доживо сам тешке тренутке од самозваних вођа револуције, јер су покушали два атентата на мене, јер сам као српски новинар обзнанио многе прљаве послове.
       Морам истаћи да је његов брат Милован, предсједник ратне општине Олово коректно поступао према грађанима, добављајући храну и другу помоћ српском народу.
     Највећу помоћ за вријеме рата пружио ми је Недељко Жугић, новинар и књижевник.
     Мој отац Недељко био је најбогатији човјек у његовој околини. Прије рата посједовао је пилану на хидро погон, са генератором, млинове, куће, стоку и велики углед у народу. Од стране усташа, на почетску Другог свјетског рата, ухапшен је и тучен, све док није усташама (муслиманима) у Олову да предао већину иметка, пилану и друго. Мајка је усташком таборнику (Иво Ћоро) дала орглицу од дуката да би пустио оца. Али, по повратку кући, поново је ухапшен, да би заједно са својим најстаријим братићем Гојком, био премлаћен и убијен у селу Шашевци. Никада нисмо нашли њихове гробове, а његов егзекутор Суљка Џафић је осуђен на строги затвор у трајању од 20 година.
      Несрећа Жугића се наставља, почевши од 1914. године, када из Србије долазе Гаврило Принцип и Недељко Чубриловић, који с учествовали у убиству Франца Фердинанда. На путу према Сарајеву дочекао их је дјед Милкан, дајући им коње да наставе пут.
      Након убиства Франца Фердинанта, аустријске власти су 1914. године, као одмазду, повјешале цијело мушко племе Жугића, међу којима и дједа Милкана. Споменик се налази у Тузли.
       На Видовдан 1941. године, усташе, тј. домаћи муслимани, упадају у наше село Брда и стријељају све одрсле Жугиће. Ја сам, као чобан, све то посматрао.
Многи моји рођаци су изгинули од 1992. до 1995. године стварајући Републику Српску.
        Водио сам дневник ратних догађања у БиХ. Ако Бог да, да ме здравље послужи, угледаће свјетлост дана.
         Моје писање поклањам свом вјерном сапутнику и добротвору кћерки Ведрани Жугић и мојој памтници Тари, која бриљира међу Аустријанцима.

Професор Вељко

POGIBIJA BOŽIDARA ŽUGIĆA

zugic | 27 Septembar, 2010 22:20

ЧЕТВРТИ САБОР БРАТСТВА ЖУГИЋА, Новаковићи, 7.8.2010. године

zugic | 09 Septembar, 2010 12:18

ČETVRTI SABOR BRATSTVA ŽUGIĆA (07. 07. 2010. godine) u 10 ČASOVA

zugic | 29 Jul, 2010 23:05

ČETVRTI SABOR BRATSTVA ŽUGIĆA

Poštovani braćo i sestre, četvrti sabor bratstva Žugića održaće se 07. 07. 2010 godine (subota) u Novakovićima, pored Ribljeg jezera (Žabljak), sa početkom u 10. časova.

BOŽIDAR ŽUGIĆ

zugic | 26 April, 2010 08:48

O BOŽIDARU ŽUGIĆU…

         KOBNI 13. APRIL 1941.

        Po opštem fašističkom napadu na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, kada su mađarske trupe započele invaziju Bačke, sa severa su se povlačile formacije dezorijentisane i razbijene jugoslovenske vojske. Deo 10. posadnog puka, pod komandom kapetana Božidara Ristića, povlačeći se prema jugu pokušavao je da se iz rita atara sela Gložan prebaci preko Dunava u Srem, kako bi nastavio ka Beogradu i Srbiji. No, mađarska vojska sa tenkovima je pristizala. Kada je shvatio da je bezuspešan svaki oružani otpor mnogobrojnijem i tehnički opremljenijem neprijatelju, kapetan Božidar Ristić je istakao belu zastavu i sa mađarskim oficirom-komandantom započeo pregovore o predaji.
         Prema pričanju očevidaca, tada je iz stroja istrčao poručnik Božidar Žugić sa pištoljem u ruci i uz reči upućene svom komandantu: "Zar se tako brani otadžbina? Ja se ne predajem!" - ispalio hice usmrtivši svog pretpostavljenog a zatim i mađarskog oficira.
         Posle neočekivanog incidenta mađarske trupe su otvorile vatru i tom prilikom ubile, pored poručnika Žugića, još 15 jugoslovenskih vojnika. Preostali vojnici su se razbežali ali su kasnije bili zarobljeni ili su se predali.
         Žitelji sela Gložan, Slovaci, iz dunavskog rita preneli su 17 tela-žrtava i na starom Srpskom groblju sahranili ih u zajedničku grobnicu. Opojao ih je paroh iz susednog sela Begeča.
Po završetku rata meštani sela Gložan podigli su spomenik poginulim jugoslovenskim oficirima i vojnicima, ali po nečijoj direktivi na spomenik je utisnuta petokraka i naglašen je "patriotski" čin poručnika Božidara Žugića, čije se ime jedino, uz fotografiju pominje. Ime "izdajnika" kapetana Božidara Ristića je izostavljeno. Tekst na spomeniku ispod petokrake glasi:
          "Ovde počiva 17 boraca 10. posadnog puka koji predvođeni poručnikom Božidarom Žugićem padoše 13.4.1941. u borbi protiv okupatora".
          Predstavnici Srpske pravoslavne crkve nisu pola veka izlazili na grob da daju pomen izginulim. Tek 13.4.1991, MO SPO iz Čelareva i OO SPO iz Bačke Palanke, sa Crkvenom opštinom čelarevsko-gložanskom, organizovali su prvi posleratni pomen. Uz sasluženje nekoliko sveštenika pomen je održao nadležni begečki paroh, protonamesnik Ljubomir Stanković. Pomenu je prisustvovao i deo rodbine poginulih i oko 100 žitelja Gložana i okolnih sela. Posle predstavnika Crkve, u ime SPO govorili su prof. dr Stevan Jevtić iz Novog Sada i prof. Borislav Milošević iz Bačke Palanke, a zatim direktor OŠ "Jožef Marčok-Dragutin" iz Gložana, Andrija Kišgeci i Mirko Žugić iz Novog Sada, rođak-bratstvenik pokojnog Božidara Žugića, dok su prigodne recitacije pripremili učenici pomenute osnovne škole iz Gložana. Venac su položili predstavnici MO SPO iz Čelareva.

             DATUM KOJI MENjA ISTORIJU

            Pošto na spomeniku piše da pomenuti jugoslovenski vojnici "... padoše 13.4.1941. u borbi protiv okupatora", proizilazi da je, prema komunističkoj hronologiji ustanaka 1941. godine Žikica Jovanović-Španac zakasnio, jer je skoro tri meseca pre 7. jula i Bele crkve Srbin pucao u Srbina, svog imenjaka i u mađarskog oficira.
          Međutim, u zvaničnoj istoriografiji ovaj datum je nepoznat ili se prećutkuje. Verovatno se radi o ovom drugom jer poručnik Božidar Žugić nije pucao kao komunista, već kao kao monarhista i branilac Kraljevine Jugoslavije.
         Krađu mrtvih duša - stavljajući na spomenik petokraku a lišavajući ih krsta - mogli su smisliti samo oni koji se "Boga ne boje a ljudi ne stide", odnosno srpski komunisti a ne Slovaci. I dok ovaj spomenik nasilne i posmrtne ateizacije krštenih srpskih duša i dalje stoji da svedoči o jednom vremenu naših zabluda i stranputica, ispred Slovačke evangelističke crkve su dva spomenika na kojim su isklesana imena poginulih Slovaka u Prvom i Drugo svetskom ratu - i na njima krst. Sve je to, naravno, u skladu sa narodom koji čuva svoju veroispovest kao i sa učenjem velikog Slovaka Jana Kolara: "Narodnost i crkva su sestre" i "Teško narodu bez vere".
         Slovaci, meštani sela Gložan, više od pola veka održavaju ovu srpsku grobnicu a i ove godine je to uradila učiteljica, gospođa Sklenar Vjera, sa svojim učenicima.
Hvala joj u ime izginulih!

         KO JE BOŽIDAR ŽUGIĆ?

Inženjerijski poručnik Božidar Žugić rodom je iz Žugića Bara kod Žabljaka i praunuk je vojvode Mića Žugića, koji je pomenuto zvanje (vojvodsko) dobio u Hercegovačkom ustanku 1875, u boju na Ostrogu.
Majka Božidara Žugića, Mara - prema njegovom bratstveniku Mirku Žugiću - u Drugom svetskom ratu izgubila je 7 dece.
Borislav MILOŠEVIĆ

POGIBIJA BOŽIDARA ŽUGIĆA

Skupile se vile iz oblaka
Na jezero Crno kod Žabljaka,
Al' ne sjede đe i druge žene
no na jele i grane zelene.
Divile se jezeru i vodi
Đe su stari gledali narodi
Da aždaja zoblje lake srne,
A lav gleda i koža mu trne -
I žedan se sa jezera vrne.
Tu zmaj pliva i krilima lupa.
Tu se nekad Car-Junaka kupa,
Tu je utve Momčilo lovio,
Tu je Marko Šarina pojio.
Tu je nekad Kralj Vukašin prvi
Prao ruke od nevine krvi,
Kad zapali Momčilove dvore,
Njega ubi, ljubu mu sagore!
Tu je jednom, kod toga jezera,
Kralj Topolski pod jelom večera.
Takve gore, planine i vode
Nema što je zemlje i prirode,
Niti ljepše ribe u Ohridu
Ni arije kuda ljudi idu.
Tu su vile pjesmu sastavile
Za junaka rodom iz Drobnjaka,
Poručnika Žugić Božidara -
Tako ova pjesma izgovara:
Ima l' išta ljepše od poštenja?
Il' pravije od javnoga mnjenja?
Nit' prošlosti ka' u Crnogorca
Nit' od rata višega zlikovca;
Od izroda nema više rđe,
Niti ništa od lakomca grđe.
Kome nije domovina majka,
Tu čovjeka nema, ni junaka.
Ko se stidi majčina mlijeka
On će biti ništa dovijeka.
Je l' imena ljepšeg - od junaka?
Je l' najcrnja samohrana majka?
Kao ona pod Kraljevom Gorom
Koja kuka uveče i zorom;
Kod četiri sinovska mramora
Jadna majko, jadna razgovora!
Majka Mara Žugić Božidara
Od Žabljaka iz Novakovića,
A unuka Trivka Džakovića.
Ako kuka, jest joj za nevolju,
Jer izgubi na Bačkome Polju
Četvrtoga sina Božidara -
S kukanjem se stara razgovara.
Kad je ono mjeseca aprila
Nečuvena katastrofa bila,
Četrdeset i prve godine,
Kad je ono preko Vojvodine
Odstupala vojska sa granice
Niz velike Panonske ravnice,
Od Baranje i Batinske Skele
I bjehu se dvije vojske srele
Kod Petrovca i sela Gložana
Vojska silna i naoružana.
Đe Mađarski tenkovski pukovi
Kidisaše ka gladni vukovi
Na posadni puk Jugoslavije -
Boj krvavi poče da se bije.
Dok evo ti izroda plemića
Đenerala Nevaljalovića
Na pregovor Maćarima ode
Bi za „Goleš“ vojsku da zavede!
Smijući se, s krvnicima s' ljubi
U čast toga što državu gubi.
Pred vratima njemačkoga tenka
Đeneral je svojoj pratnji reka':
„Vas će svijet Hitler da posvoji!
Ni Rusije više ne postoji.
75. Pregaziće zapadne narode,
Sve će morske zamutiti vode,
Pregaziće u Aziji i Kinu,
Dok Japanska ostrva razminu,
I posjede afričko bogatstvo,
I na Nilu abisinsko carstvo.
I Hitler će, veliki mesije,
Zauzeti polja od Persije,
A u ruke svu Evropu ima,
A ne da se mi borimo s njima.
No da ovđe savez potpišemo
Barem vojsku da kurtališemo!”
Al' ne viđe planinskoga vuka
Iz Desetog posadnoga puka
Poručnika Žugić Božidara
Koji će mu srce da raspara.
K njemu Žugić priđe i zavika:
„Đe da ljubiš u sablju krvnika?
Zar to rade ljudi i junaci,
Da se smiješ domovini majci
I njenome jadu i propasti -
Kukavice, koji nemaš časti!
Ti što mnogo ne vidiš daleko,
Gubalo te majčino mlijeko
Sa kojim te uzaludu hrani,
Zar se tako domovina brani?
Da li igđe u Ustavu piše,
Ko bi ima' pravo da potpiše
Akt sramotni kapitulacije
Ispred naše slovenske nacije?
Okle Hitler da bude Mesija?
To je neka svijetska bestija;
On će na nos brzo da posrne
I grdan se sa bojišta vrne.
A ti koji ne znaš da se stidiš
I toliku sramotu ne vidiš,
Đe me s tobom crni đavo srete,
Dolje skidaj sablju i palete
Da ne pucam u čin i u zvanje,
No izdajnik jedan da je manje!
A ti Švabo, što mu ruku stežeš,
Kod njega ćeš u brlog da ležeš,
Kod ovoga našega izroda,
Izdajnika zemlja i naroda“.
Stade piska automatika,
Đenerala ubi izdajnika
I madžarskog žbira pukovnika.
Obojici prsi izrešeta
I odjeknu viteška osveta,
Pa momački na vrh tenka skoči
Vala zbilja hajdučkije oči!
Bombe baci pod kupolu tenka,
A nastade grmljava i jeka;
To nijesu bombe no čudesa -
Kad tenkove dižu u nebesa.
To je prvi potkopati lagum
Pod prljavi martovski sporazum!
Sva tenkovska posada izgore;
Tu pogibe vitez Crne Gore.
Među vojske trideset hiljada
Ka' Sinđelić kod niškoga grada.
Momče mlado, dvades' i pet ljeta;
Obiliću, oba ti svijeta,
Odlikujete ovoga viteza
Sa legijom Kosovskoga Kneza!
No kako se ta krajina zove
Koja takve rađa vitezove?
To se zove Crna Gora mala
Što je mnogo vitezova dala.
Toga dana u njega je bila:
Desna ruka - Principa Gavrila
Muško srce - Nikca od Rovina,
A ljepota - Jugović Vojina,
Tvrde oči - Kostreš Harambaše,
Mjesto Šarca - da tenkove jaše!
Sve to njemu gorske vile daše -
Oličenje veličine naše!

P I S M A:

Poštovani,

(BOŽIDAR ŽUGIĆ NA KORICAMA KNJIGE "ŽIVOT SMRT ŽIVOT" PREŽIVJELOG SVJEDOKA-STRADALNIKA I PJESNIKA RADOVANA POPOVIĆA)

Danas sam posetio sajt http://zugic.blog.rs i našao podatke o poručniku Božidaru Žugiću. Tragao sam za podacima o događaju tog 13. aprila 1941. godine jer je i moj deda Radovan Popović (podoficir) bio tog kobnog dana u selu Gložan ako pripadnik 10-og posadnog puka.

Po dedinoj priči, posle pogibije mađarskog oficira neprijatelj je otvorio vatru na našu vojsku. Oni koji su preživeli bacivši se na zemlju su bili zarobljeni.

Moj deda je bio među zarobljenima. Mađarski okupator je odlučio streljati sve oficire kao znak odmazde za pogibiju svog oficira.

Deda je opisao taj dan kao vrlo hladan, padala je susnežica, a oficiri 10-og posadnog puka su bili u košuljama postrojeni čekajući sigurnu smrt. Vojnik koji je stajao do mog dede rekao je svoje ime i prezime i mesto odakle je, tražeći od dede da ode do njegovih i javi im gde je stradao.

Deda mu je u čudu rekao zar ne vidi da će obojica tu okončati, na šta je vojnik rekao da ima osećaj da će moj deda preživeti. Mađarsko vojnik je išao od jednog do drugog oficira i pucao pištoljem svakom u glavu. Došao je do mog dede i opalio. Deda je odmah pao na zemlju. Nije bio ni ranjen, sledeći vojnik je pao preko dede i oblio ga krvlju. Deda je tako među mrtvim drugovima ležao nepomično.

Kasnije je i pop došao i čitao opelo svakom vojniku. Kad je došao do mog dede i počeo čitati opelo deda ga je prekinuo. Deda je rakao: ’’Zar ne vidiš da sam živ’’? Pop je odgovorio: ’’Vidim, vidim da dišeš ali moram očitati opelo da ne posumnjaju da si živ’’.

Deda se posle uvek šalio, kako mu je očitano opelo i samo još mu preostaje da umre. Posle su ga spasili ljudi koji su sahranjivali mrtve. Sakrio se u kuću nekih slovaka. Mađarski okupator je pretraživao selo od kuće do kuće. Kada su došli i do te slovačke kuće u kojoj se krio moj deda, Slovak je stavio mog dedu na krevet i pokrio ga sa debelim jorganom, a na jorgan stavio svoju decu da sednu. Mađarima na vratima je na mađarskom jeziku rekao da mogu ući i pretražiti kuću. Oni su nastavili dalje ne ušavši u kuću.

Deda je obukao neko molersko odelo, prešao Dunav i otišao u Beočin kod moje babe koja ga u prvi momenat nije poznala. Ostatak rata je proveo kao izbeglica u Srbiji, u Orašju. Ovo je priča koje se sećam kako je deda pričao.

Deda je od 1954 živeo u Novom Sad gde je i umro 2001. u 92-oj godini života. Uvek je pričao o Božidaru Žugiću i događaju 13-og aprila. Deda je napisao i zbirku pesama "Život smrt život" na čijim koricama se nalaz dedina fotografija pored spomenika Božidaru Žugiću.

Drago mi je da još uvek postoji sećanje na taj događaj.

S poštovanjem,

Bojan Šeguljev

(e-mail: bojan.seguljev@gmail.com)

Poštovani gospodine Bojane,

Hvala, neopisivo hvala za Vaš dopis, koji je meni vrlo bitno svjedočenje o Božidaru Žugiću, jer prikupljam materijal za knjigu o rodoslovu Žugića i da napravim dokumentarni film ''Božidar Žugiću - prva ustanička puška''. Iz svega toga, poima se potreba da mi treba fotografija vaše dede, sa knjigom pored spomenika Božidaru Žugiću, kao i neka njegova pjesma "Život smrt život".

Ja sam Nedeljko Žugić i lako me je pronaći, književnik, izdavač, novinar i istraživač.

Bio bih vam neopisiv, kao i sav moj rodoslov, zahvalan za fotografije koje sam pomenuo. U stvari, ja bi svakako došao u Gložane, kod spomenika Božidaru Žugiću i snimio Jan Hlbka i Samuel Salai pored spomenika Božidaru Žugiću u Gložanu...

Najljudskije, Nedeljko Žugić!

VAŠI PRILOZI - PISMA, FOTOGRAFIJE, BIOGRAFIJE, RAZNO

zugic | 21 April, 2010 20:46

Dragi Nedeljko,

Hvala Vam na poruci. Drago mi je da ce te nastaviti pisanje knjige o nasem bratstvu. Zainteresovan sam da pomognem onoliko koliko mogu. Zamolio bih Vas da mi ukratko javite koje konkretne vidove pomoci ocekujete. Ja inace zivim u Kanadi, sin sam Miladina Zugica. Djed mi je Luka Zugic iz Bara Zugica.

Nadam se da me necete pogresno shvatiti. Vise puta sam citao knjigu naseg bratstva od Boska Zugica ali mi ni do dan danas nije jasno nase porijeklo. Ako se dobro sjecam, prema Bosku davni preci Drobnjaka (pa prema tome i naseg bratstva) poticu od srpskog plemena Novljana koje je u VIII vijeku doslo u Banjane. Nazalost nigdje drugo nisam mogao da nadjem podatke o ovom plemenu. Prema nekim drugim izvorima Drobnjaci vode porijeklo od nekih slovenskih plemena. Za mene je licno najvaznije da znam nase stvarno porijeklo ako je to uopste moguce i nadam se da ce te razumjeti ovaj moj komentar. Ako takodje namjeravata da vise razjasnite ovaj detalj u tome imate moju punu podrsku. Ja cvrsto vjerujem da ja spoznaja covjekovog identiteta glavni potporni stub svega u njemu i oko njega.

Primite moje iskrene pozdrave,
Goran Zugic
-----Original Message-----
From: Nedeljko Zugic [mailto:redakcija@sumers.org]
Sent: Friday, July 27, 2007 06:59 AM
To: goran.zugic@semantion.com
Subject: pismo

Ja sam Žugić Miralem iz Banovića kod Tuzle Bosna i Hercegovina dugo tragam za svojim pravim porjeklom pošto nas je ovdje malo Žugića mislim Muslimana, a djed mi je govorio da smo porjeklom iz Crne Gore sa Durmitora, pa bih vas molio da mi malo to pojasnite. Moj mail je: miralemzugic@hotmail.com.Hvala vam u naprjed.

Zdravo Miraleme,

Dobio sam poruku od tebe, u kojoj se pozivaš na porijeko.
Ja sam dobromislen i pravorječiv čovjek, sa intimističkim i javnim dimenzijama. (Poslaću ti, uz ovo pismo kraću biografiju (književnu), tako da upotpunim iskaz o sebi.
Da krenem od onoga što znam o tome kako so od istog rodoslova, porodičnog stabla. Ali, prije toga ću ti ispričati jedan susret, koji je opečatio moj doživljaj Žugića, koji su primili islam.
Došao sam, pred rat 1992. godine u sarajevski Zavod za tranfuziju, da dam krv. Doktorica, koja je vršila rutinski pregled, mi je rekla: ’’Evo, sada je ispred vas prošao još jedan Žugić, ali niste iste familije’’. Ja sam joj odgovorio: ’’Ne može biti da nismo od istog stabla’’. Ubrzo je pozvala čovjeka iz čekaonice. On mi je pružio ruku, rekavši: Ja Sam Mehmed’’, a ja sam mu uzvratio ’’ja sam Nedeljko’’.
…Mnogo godina, kasnije, istražujući rodoslov, ali i ratna rasula i pogibije, našao sam da je Žugić Mehmed jedna od prvih žrtava rata. Mislim da je poginuo na Žuči, iznad Sarajeva.
Moja i njegova krv su otekle u arterije nekih od žrtava rata, što je strašna simbolika, koju istražujem i u koju vjerujem, jer krv je najjači živi simbol ljudskog postojanja. Ona je ’’jedino pismo koje se ne može izbrisati’’.
Postoji knjiga o Žugićima, koju je napisao Boško Tomov Žugić iz Crne Gore (nije više živ) a meni je ostavio u amanet da je nastavim. Ona se završava sa rodoslovom do 1962. godine. On, istina, dolazi do Banovića i uvjerljivo govori da su neki Žugići primili islam. O tome sam ja, od novinara Veljke Žugića, iz Olova, koji sada živi u Beču čuo sljedeću priču. Došla su tri brata u Bonu iz Crne Gore. Jedan je otišao u Olovo (od kog su sada Žugići i sela Ponijerke – moje selo) i Brda), drugi je otišao u Miliće (selo Rupovo brdo), a treći u Banoviće (vaše selo)… E, sada je u pitanju kako razvezati dramski čvor istine, ali ja sam čuo (od Veljke i Boška) da je to bilo ovako: ’’Neki aga je, u to vrijeme (krajem osamnaestog vijeka) zbog neposlušnosti Žugića izvršio pokolj, tako da je ostalo samo jedno dijete od osam godina, koje se sakrilo u kokošinjac. Imalo je prelijepe plave oči, tako da se aga smilovao i nije ga dao pogubili, ali je naredio: ’’Nemojte ga ubiti, ali mu promijenile ime, a ostavite mu prezime’’. Eto to bi bila ’’istina’’ koje sam čuo, ali ona nije metod izvedenih dokaza, već samo priča koju sam čuo od predaka. Ima naznaka da tako jeste, a ti bi mogao sakupiti, od starih ljudi, potpunije dokaze. Ali, kao ozbiljan istraživač, koji izbliza i iznutra posmatra sve pojave, zaljeva ih znojem i krvlju (recimo u ratu sam napisao i igrao monodramu ’’Ode, a da nije poginu’’, i bacao rukavicu u lice svojim sunarodnicima), upozoravam te da budeš oprezan, jer naše ljude bi trebalo resetovati. Virus indoktrinacije, praćen ratnim i poslijeratnim nazlobicama, umnožava se i sve dalje vodi ljude od istine, pa i o porijeklu, tako da se ponekada nepostojeći ogledaju pred ogledalom.

Srdačno, najljudskije, Nedeljko Žugić

Rogace pozdrav !

Hvala na meilu, nadam se da cemo imati prilike da se cujemo i vidimo.
U vezi knjige to moramo nekako da odradimo a cini mi se da je najbolje napraviti web Zugica pa skupiti sve podatke i odstampati novu knjigu i novi rodoslov. Stoimo ti na raspolozenju da pomognemo sta treba.
Evo ti nase kontakte ovde u makedoniji:

Tomislav Zugic Partizanska 20/21 7000 Bitola tel: ++ 389 47 225 461
++ 389 70 711 135

Zoran Zugic partizanska 52/62 7000 Bitola tel: ++ 389 75 659 305

Puno pozdrava za tebe i porodicu!

Zoran Zugich

Ево роде коначно је тата завршио овај дио нашег родослова па да га ја средим мало на компјутеру!

Наша ти је лоза следеча :

1 кољено -    ВУКАШИН
2 кољено -    ЛАЗАР
3 кољено -    МИЛИЈА ( син Трипко )
4 кољено -    ТРИПКО ( син Никола )
5 кољено -    НИКОЛА ( синови Живко и Илија ) страна 57 у књизи о ЖУГИЂИМА

6 кољено - Илија ( то је мој прађед и одавде имамо неке податке ) Синови: Симо, Бојо, Никола, Видак и Ђоко +

7 кољено - СИМО : ( синови Периша, Спасоје и Ђорђија )
8 кољено – Периша погинуо на Церу 1914г. ( син: Војин )
9 кољено - Војин + ( нема мушке ђеце )
8 кољено - Спасоје ( синови : Мирослав и Раде )
9 кољено - Мирослав ( синови : Новица и Слободан )
10 кољено – Новица
10 кољено – Слободан
9 кољено – Раде син Новица
10 кољено – Новица
8 кољено – Ђорђија , погинуо на Церу 1914г. ( синови : Мато и Владимир )
9 кољено - Мато ; Био у заробљеништву од 1941 – 1945 г. После радио у милицији. ( синови : Новак, Зарија, Мирко, Милош и Бранко )
10 кољено – Новак ( синови : Дамир и Стефан )
11 кољено - Дамир
11 кољено - Стефан
10 кољено – Зарија , син Александар
11 кољено - Александар
10 кољено - Мирко + ( нема мушке ђеце )
10 кољено - Милош ( синови : Владимир, Дејан и Лазар )
11 кољено - Владимир
11 кољено - Дејан
11 кољено - Лазар
10 кољено - Бранко + ( нема мушке ђеце )
9 кољено – Владимир ; учесник у НОБ од 1941 – 1945год. Одликован и рањаван , отселио се у Војводини ( Срем ) где му живе сви потомци. ( синови : Ратомир, Драган, Миливоје и Гојко )
10 кољено – Ратомир ( син Аљоша )
11 кољено – Аљоша
10 кољено – драган ( син Веселин )
11 кољено – Веселин
10 кољено – Миливоје ( син Слободан )
11 кољено – Слободан
10 кољено – Гојко ( нема мушке ђеце )

7 кољено - БОЈО ( у неким се пореским књигама води и као Божидар )
Са синовима Илијом и Крстом учесник I Светског рата у српској војсци од почетка рата па до ослобођења Србије 1918 год. ( синови : Илија, Крсто, Михајло, Милан, Василије, Милорад, Милош и Ђоко )

8 кољено – Илија ( синови : Ђуро, Јовица и Лазар ) ; Учесник ратова 1912, 1913, и I Светског рата од 1914 – 1918 год. Из рата изашао као капетан Српске војске, одликован је : легијом части, албанском споменицом, споменицом за рат и уједињене 1914-1918 и још неколико одликовања. После I Светског рата колонизиран у Банат , у Старчево. ( у претходној књизи пише официр ЈНА – што је нетачан податак )

9 кољено – Ђуро +
9 кољено – Јовица ( син Љубиша ) Био је учесник у НОБ
10 кољено – Љубиша – живи у Панчево.
9 кољено - Лазар : после рата емигрирао и обрео се у Венецуелу, није се враћао у Србији, не ѕна се јели жив. Долазила му ђерка, а нема мушке ђеце.

8 кољено – Крсто ( синови : Момчило, Ђорђе, Раде, Новица и Слободан ) Учесник у I Светском рату где је изашао као поручник Српске војске са две Златне Карађорђеве звезде са мачевима, златна медаља Обилића , Албанском Споменицом, Споменицом за рат уједињена 1914-1918 и још неколико ордена.
9 кољено – Момчило радио као саветник у влади Србије после рата ( није имао мушке ђеце )
9 кољено – Ђорђе ( Ђоко ) син Добривоје
10 кољено – Добривоје ( живи у Америци )
9 кољено – Раде ( синови : Миодраг и Милан )
10 кољено – Миодраг
10 кољено – Милан
9 кољено – Новица ( синови : Крсто и Данило )
10 кољено – Крсто
10 кољено - Данило
9 кољено – Слободан ( син Синиша )
10 кољено - Синиша ( синови Никола и Владимир )
11 кољено – Никола
11 кољено – Владимир

8 кољено – Михајло ( син Миле )
9 кољено – Миле , Дипл. Ихж. Агрономије, био директор у београдској тржници а после отворио приватну фирму '' Тим '' , није имао мушке ђеце

8 кољено – Милан ( синови Звонко и Љубиша ) Милан у краљеву Југославију био финансиста.
9 кољено – Звонко ( син Милан ) дипл. Маш. Инж. Живи у Аранђеловцу.
10 кољено – Милан – студент
9 кољено – Љубиша – финансиски службеник , није жењен

8 кољено – Василије ( синови Слободан и Славољуб ) Василије – Васо као малолетан помагао устанике у Топличко – Јабланичком устанку 1917г. Вешан за ноге и тучен од Бугара. Био први саобраћајни полицајац у Скопљу код душановог моста. После радио у Београдској полицији. Био сарадник НОБ-еа а после рата радио исти посао. По пензионисању у Савезу потомака солунских ратника радио у подружници у Жаркову, а после његове смрти подружница се зове ' Василије Жугић ' . Писао песме, записе и сећања о ратовима које је давао историчарима.
9 кољено – Слободан-Мишо; дипл. Економист, није имао мушке ђеце
9 кољено - Славољуб – Бобан ( син Урош )
10 кољено – Урош

8 кољено – Милорад ( синови : Гојко, Слободан и Томислав ) Милорад 1941г. Заробљен од Немаца и био у заробљеништво до 1946год. После повратка укључио се у друштвени живот свог краја и био у два мандата председник општине у Реткоцеру.
9 кољено – Гојко , нема мушке ђеце
9 кољено – Слободан ( син Часлав )
10 кољено – Часлав , нема мушке ђеце
9 кољено – Томислав ( син Зоран ) Томислав после пензионисања из ЈНА и распада СФРЈ, био председник месног одбора Удружења Срба и Црногораца у Битољу 1995-2000г. Од 2000 год. Председник Заједнице Срба и Црногораца у Македонији, а од 2007г. Председник Заједнице Срба у Македонији.
10 кољено – Зоран ( синови Дејан и Томислав ) Зоран председник општинског одбора Демократске Партије Срба у Македонији за Битољ и члан главног одбора партије у Скопљу.
11 кољено – Дејан , ученик
11 кољено – Томислав, ученик

8 кољено – Милош, умро млад ( син Михајло )
9 кољено – Михајло ( син Жељко ) , Миливоје дипл. Инж. Архитектуре оснивач и дугогодишњи директор 'Пројектног Центра 'у Београду. Задњих година се бави приватним бизнисом.
10 кољено - Жељко – студент

8 кољено – Ђоко + ( умро као дете )

7 кољено – НИКОЛА ( синови: Божидар, Саватије, Радоје и Марко )
8 кољено – Божидар ( синови: Милан, Миодраг,Радојица и Радисав )
9 кољено – Милан, инж. Картографије, радио у ' Геокарти ' у Београду а пред пензионисање у редакцији Борбе ( нема мушких потомака )
9 кољено – Миодраг ( син Ивић ) после једне радне акције 50-тих година на ауто путу БГ-ЗГ отишао у неку поморску школу и живи у Ријеци.
10 кољено – Ивић ( син Борно )
11 кољено – Борно
9 кољено – Радојица ( синови Мирко и Милија ) Радојица отселио у Аустралију где живи и сада.
10 кољено – Мирко ( синови Дејан и Дамјан ) Мирко је стручњак за компјутерску технику и имамо контакт преко интернета.
10 Милија – нема мушких потомака
9 Радисав – умро млад у 14 год.

8 кољено – Саватије , није имао порода , бијо стално болестан али веома начитан и писмен, још пре II Светског рата читао Маркса и филозофе оног времена.
8 кољено – Радоје , није имао порода . Учесник НОБ, официр ЈНА , завршио права и био дуго година секретар једне Загребачке општине.
8 кољено – Марко, није имао порода , Крајем рата 1945 емигрирао у Енглеску , после прешао у Аустралију.

7 кољено – ВИДАК ( син Милован )
8 кољено – Милован ( синови Душан, Милутин, Добривоје, Драгутин, Велимир + и Петар+ ).
9 кољено – Душан , није имао порода, пензионер ЈНА, живео у Лесковцу, погинуо у саобраћајној несрећи.
9 кољено – Милутин ( синови Милован и Новак ) Милутин заједно са оцем Милованом и братом Душаном учесници НОБ. Био официр ОЗНЕ преживео Голи Оток, као пензионер живи у Ужицу.
10 кољено - Милован +
10 кољено – Новак ( синови Душан и Никола )
11 кољено – Душан
11 кољено – Никола
9 кољено – Добривоје , није имао мушке ђеце. Гуслар , чувар традиције предака.
9 кољено – Драгутин ( син Драгиша ) Био официр ОЗНЕ, преживео Голи Оток.
10 кољено – Драгиша
9 кољено - Владимир + умро као дете
9 кољено – Петар + умро као дете

7 кољено – ЂОКО +

Ево роде за почетак толико све ти је ово израдио Томислав – Томо Жугић.
Ово ти је дио родослова наше ближе родбине од странице 57 до странице 60 у књизи Бошка Жугића. Ово су тачна имена и подаци које је тата проверио код рођака.

Ускоре добичеш неке слике и шему родослова и писмо од Томислава за тебе!

Поздрав!

Зоран Жугић

БРАТСТВО ЖУГИЋА
Скуп братства Жугића, Жабљак, Новаковићи, прве недјеље августа, 2010.

Основне информације
Помаже Бог, драга родбино!

Већ дуже вријеме налазим групе о нашем братству које су окупиле повећи број чланова, али су прилично неактивне (без увриједе).
С тога сам одлучио да и сам направим једну такву, али овај пут много активнију. :)

Свако ко има било какве информације о нашем пореклу, стаблу, славним личностима, настанку презимена, нека то напише на зиду групе, да сви виде.

Одмах да кажем да смо једно од напоштованијих и напознатијих дробњачких братстава, по ријечима књижевника Вука Шибалића и Стојана Караџића. :)

Оно што ја знам (не значи да је 100% тачно; исправите ме ако гријешим) је слиједеће:

Сви смо поријеклом са Жабљака; из села Новаковићи и Жугића Баре, као и Жугића Лука.
Новаковићи – ово село име доби по свом оснивачу, Новаку Жугићу.
Пошто смо Дробњаци, већина слави Светог Ђорђа, јер смо на тај дан, 1605. са осталим братствима побједили Турке у Буковици, прислава је Никољдан. Велики број слави Светог Николу (Оловски Жугићи – Олово – градић изнад Сарајева)
Оснивач наше династије бјеше кнез Вукашин Жугић, наш заједнички предак.
Потичемо од Вуловића, грана Новљана.
раниеј смо се презивали Јанковићи.
О настанку презимена постоји више прича:

1. Ријеч „жуга“ на турском значи невоља – један од наших предака (вјероватно Вукашин) је задао много недаћа и невоља Турцима на простору Дробњака, па му надјенуше овај надимак – Жуга, па од њега настаде Жугић.

2. Друга има везе са сјеницама, а уједно ми је једна од мање познатих.

3. Ријеч „жуга“ наводно има и значење брз пас. По овој причи један наш предак је, након што је наше племе – Дробњаци – побиједило Турке у Буковици, на Ђурђевдан, 1605, врло брзо отрчао испред својих сабораца, да јави радосну вијест осталим Дробњацима.

4. Наши преци су се истицали у борбама против Турака, а најчешће су их клали. С тога добисмо надимак "Жуге", тј. кољачи. Касније је ово презиме словенизовано, и тако настаде "Жугић".

Контакт информације: jovan.zugic@yahoo.com

Dragi Nedeljko,

Primite moje iskrene pozdrave,
Goran Zugic
-----Original Message-----
From: Nedeljko Zugic [mailto:redakcija@sumers.org]
Sent: Friday, July 27, 2007 06:59 AM
To: goran.zugic@semantion.com

KOMENTAR (NEDELJKO ŽUGIĆ):

Dragi moj Gorane, u dubljim slojvima vremena, kako se može istražiti po vjerodostojnim podacima, mi Žugići smo nastali od Jankovića, u 16 vijeku. Bila su dva brata koja su se odrodila od tog plemena, jedan je dobio prezime Ćabrina, a drugi Žugić.

KNJIGA BOŠKA TOMOVA ŽUGIĆA

zugic | 21 April, 2010 08:17

        Ово је књига Бошка Томова Жугића ''Поријекло и развој братства Жугића од 1740-1966. године, коју је штампало Издавачко-штампарско предузеће ''Обод'' Цетиње... За наше братство, објавићемо њен Увод и Напомену, који су индикативни за то ко смо, од кога смо, те шта је писац пожелио да примјени у сљедећим писанијама о нашем родослову.

                 У   В О Д

     Словени се јављају на Балканском полуострву у V, а. ове крајеве насељавају у VII и VIII вијеку. Као најстарији становници дурмиторског подручја помињу се Илири. За њима долазе у IV вијеку Келти па Грци. Римљани се јављају још у III вијеку прије наше ере, у оквиру Римске империје.
       Утицајам латинске културе Илири и Келти се романизују. Њих наши преци називају Власи и Кричи.
       Српско племе Новљани доселило се у наше крајеве половином VIII вијека. Ови долазе преко Панонске низије. Задржавају се у Босни код Травника. Продужујући на југ, код Метковића долазе у сукоб са Матаругама. Код Невесиња су вођене јаче борбе, гдје је убијен матарушки Сумор, а његова је војска побијеђена и потиснута према Фочи.
      Новљани послије ове побједе на Матаругама долазе на Бањанску висораван. Један дио остаје у Бањанима, а главни дио продужује на заузимању Дробњака. Тако се од Новљана формирају племена Бањани и Дробњаци. Касније половином XIV вијека племе се Бањана пресељава у Пиву.
        Са Кричима су вођене крваве борбе у Дробњацима и Пиви. Посљедња и коначна битка са Кричима помиње се да је била у Шаранцима на Његовуђи, под Кучајевицом, гдје су Кричи били опкољени и уништени, а остатак за увијек протјеран преко ријеке Таре.
Кричка држава била је забележена од краља Стевана Немањића 1260. године. У једној његовој повељи се каже да је село Прошћење на граници Кричке, а њихово сједиште (центар) звало се Кричак у потарју између Пљеваља и Бијелог Поља.
       Од досељених Новљана у Дробњак било је више породица. Највише породице биле су од три рођена брата: Вуловићи, Косорићи и Церовићи. Осим ових биле су: Караџићи, Абазовићи, Јакићи, Томићи, Шаулићи, Голoвићи, Грбовићи и др.
      Традиција и обичаји дурмитороког краја били су иајјаче сачувани јер је он био слободан од страног утицаја и мијешања других народа, због чега Вук Караџић узима и говор из ових крајева као најчистији за основу српског језика.
       Вуловићи су били по броју најјача и кнежевска породица. Позната је приповијетка када су Немањићи долазали у морачки манастир 1252. године. Кнез Вуловић помагао је у подизању манастира. Прича се како је једном приликом догнао бијело брашно на бијелом коњу, самљевено у млину Црњаку који је био саграђен на извору ријеке Бијеле. До тога доба Бијела се звала Црна.
       Тада је краљ Немањић наредио да се зове Бијела, говорећи да онај крај који даје овакво брашно и овакве људе треба да се зове Бијела и тада краљ благослови Вуловиће.
Вуловићи су 1656. године саградили манастир Бијелу под Туњемиром, који се у историји назива Туњемирски манастир.
       Вуловићи су се борили против Турака, како оних који су долазили од Травника, тако и оних који су долазили од Скадра, од травничког и скадарског везира. Борили су се и са Оногоштима када погину неки Грк који је командовао градом Онгогоштом, данашњим Никшићем. Тада се помиње чувени кнез Ђуро Вуловић. 1684. године Вуловићи су се борили и противу Баја Пивљанина-Николића, који је дошао на Крново да плијени Чупића овце гдје се помиње и Илинка Чупић, планинка. У овој борби Вуловићи су изашли као побједници, те су Баја протјерали до Кусињског моста гдје је била и завршена борба у којој је Бајо изгубио 17 бораца. У овој борби погинуо је и првак Вуловића, поп Стеван Вуловић.
        По причању старијих у овој борби Вуловића са Бајом, Бајо је назвао некаквог Вуловића, који му је највише досадио и нанио губитака, - Жугом чији су потомци касније прозвати Жугићима.
        Од Вуловића у XVII вијеку почну се издвајати огранци - породице, од којих се први помињу Јанковићи, затим ми Жугићи, Шћепановићи, Ђерковићи, Зорићи, Кекићи, Шобајићи, Беговићи, Гордијанићи и Чабриновићи у Херцеговини, од којих је и Чабриновић   Неђељко - учесник у сарајевскам атентату на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године.
        Жугићи су такође били кнежевска и свештеничка породица. Као дробњачки кнежеви били су кнез Спасоје, кнез Миро и кнез Филип. Као свештеници, како се види из црквених књига, био је први поп Стеван Вуловић-Жугић, поп Спасоје Жугић, син попа Стевана Вуловића-Жугића, поп Лука, син кнеза Спасоја, поп Јован, син кнеза Филипа, прото Алекса, син папа Јована, поп Новица, син Симеунов, игуман Михаило, брат прота Алексе, прото Јово који је био и члан Епархијског црквеног суда - син прота Алексе и прото Зарија архијерејски намјесник, син прота Алексе.
         Жугићи до 1740. године живјели су у Бијелој, те се по њима и данас зове једно мјесто у Бијелој - Жугића Њиве. Узроком једне борбе са Турцима на Крнову, Жугићи напуштају Бијелу и насељавају се у Шаранцима у Добром Нуглу. Први досељеник у Добри Нуго био је Вукашин, од којега потичу сви данашњи Жугићи. Вукашин је по причању старијих био богат стоком, а помиње се и то да је на Кучајевици направио вјетрени млин који је први, а вјероватно и једини, до данас такве врсте у тим крајевима.
        Вукашинови потомци из Доброг Нугла око 1769. године, једном приликом нападну колашинске Турке који су на коњима гонили сијено са Крнова. За овај напад колашински Турци 1770. године за освету нападну само на Жугиће у Добром Нуглу, разоре их, попале и протјерају на Млетичак, гдје су живјели све до 1854. године, када међу њима настане расељавање.
         Поп Лука, син кнеза Спасоја, са својим синовима населио се у околини Вражјег и Рибљег језера - данашњи Новаковићи. Овдје је купио земљу од неког Турчина Кордића из Потпећа, код Пљеваља.
         Мијаило Стеванов населио се исте године у Олову у Босни, срез Кладањ.
Мијајлов најстарији син Панто из Олова одселио је у Гласинац - село Каљина, срез Рогатица.
         Око 1857. године Марко, син кнеза Мира, одселио је у Санџак на Илино брдо код Пљеваља, а његов унук Петар Радојичин са Илина Брда одселио је у Србију око 1870. и населио се у Дубоком Селу код Ужица гдје и данас живе његови потомци.
           Нешо Ристов око 1865. године одселио је у Босну, у Штерну, данашње Рупово Брдо, срез Власеница.
          У Србију одселише од 1870. до 1876. Милан и Милосав, синови Мијатови; Сава Станишин и синови Милинка Арсенијева који се населише у Гајтану, селу Савинцу. Око 1900. године Петар син Каров и пет синова Илије Николина настанише се такође у Гајтану, селу Реткоцеру. То су била расељавања до I свјетског рата, а у I и II свјетском рату велики дио Жугића населио се у Војводини и другим градовима Србије.
           Осим ових расељавања сазнаје се да постоји амбасадор Жугић, у име неке стране земље у Адис Абеби - Етиопија. Постоји вјероватноћа да би могао бити потомак Милована Стеванова - брата Мијаилова који је 1854. године са Мљетичка одселио за Цариград.
Ове податке које уводим у ову књигу прибавио сам са више извршених путовања по наведеним мјестима, насељеним Жугићима од почетка 1963. до краја 1965. године. Али и поред овога нијесам био у могућности да посјетим сваку породицу Жугића да бих прикупио што тачније и више грађе за ову књигу, па се унапријед извињавам свима онима чији подаци не би били тачни или уопште не би били обухваћени.
          Жугићи као потомци Вукашинови у овој књизи означени су хронолошким редом по старини. Кољена-пасови означени су римским бројевима од I до XI - колико их до данас постоји. Ознака + обиљежава онога који није имао мушког порода - истражен.
            Код истраживања нијесам могао установити за Вукашина чији је потомак. Вукашин је, како се види, преселио из Бијеле код Шавника у Добри Нуго 1740. године.
           Предње податке црпио сам из ''Историје југословенскмх народа'' и из ''Дробњачке историје" од Андрије Лубурића.
          Прелазимо на имена наших предака који потичу од нама познатог нашег првог претка, Вукашина...

Н А П О М Е Н А

Од I и II кољена који се у овоj књизи помињу не располажем са подацима о погинулим у ратовима и другим сукобима.
Од Ш кољена погинули су: Ћетко Лазарев, погинуо је у Новаковићима у сукобу са Турцима око 1800. године. Кнез Спасоје Ђурков, погинуо је у Пиви у борби са Турцима 1814. године.

У боју на Граховцу 1858. године погинули су:
V Милован Станишин,
V Ђорђије Станишин.

На ослобођење Никшића 1876. погинуо:

VI Крсто Петров, официр црногорски.

На Скадру 1912. године погинуше:

VI Вукашин Савин,
VII Радојица Шолов,
VII Михаило Стеванов (Томова),
VII Арсеније Стеванов (брат Илије, генерала),
VIII Василије Неђељков, инжињер,
VIII Радоје Мијов.

На Брегалници у борби са Бугарима 1913. погинуше:

VI Милосав Савин,
VI Живко Милосављев,
VII Матија Шћепанов,
VII Мијат Новичин,
VIII Петар Илин,
VIII Васиљ Секулов,
VIII Милован Петров.
У I свјетском рату од 1914-1918. године погинуше:

VII Ђурко Симеунов,
VII Томо Милићев,
VII Милош Симов,
VII Божо Матијин,
VIII Игњат Неђељков,
VIII Јеврем Неђељков,
VIII Илија Неђељков.
(у Србији):

VI Ћетко Савин,
V Лазар Милинков,
V Радојица Милосављев,
VII Јован Лазарев,
VII Раде Станишин,
VII Миладин Станишин,
VII Радован Станишин,
VII Љубо Вукашинов,
VII Милан Драгојев,
VII Милан Јованов,
VIII Периша Симов,
VIII Ђорђије Симов,
VIII Јеврем Новаков,
VIII Радомир Новаков.
1914. године повoдом сарајевског атентата од аустро-угарске монархије објешени су у Олову:
VIII Лазар Стојанов,
VIII Данко Стојанов,
VIII Никола Стојанов,
VIII Митар Лазарев,
VIII Милкан Нинов,
VIII Радован Мићин,
VIII Васо Савов,
VI Марко Нешов,
VII Томо Божов,
VIII Перо Лукин.
Овима је била подигнута спомен-плоча у среском мјесту у Кладњу у Босни, коју су усташе порушиле 1941. године.
28. јуна 1941, године у Олову у Босни стријељани су од усташа:
IX Панто Данков,
IX Стеван Милканов,
IX Неђељко Милканов,
IX Ђорђије Ђорђијев,
IX Секуле Алексин,
IX Никола Ђорђијев,
X Момчило Неђељков,
X Војин Неђељков.

Овима је 1950. године на мјесту стријељања подигнут споменик.
Од 1941, до 1945. године у II свјетском рату погинуше:

У Црној Гори: .
IX Комнен Божов, потпуковник ЈНА, народни херој,
VIII Батрић Јаковљев, народни херој,
VIII Божидар Вукашинов, поручник бивше југословенске војске, народни херој.
VIII Милош Милутинов, правник,
VII Неђељко Мићин,
VIII Душан Митров,
VIII Светозар Митров,
VIII Пелагија Митрова,
VIII Радомир Иванов,
VIII Борка Иванова,
VIII Војин Исаков,
VIII Ђуро Батрићев,
VIII Драгић Грујичин,
VIII Благоје Радулов,
VII Јефто Јованов,
VII Блажо Димитријев,
VII Сава Петров, учитељ,
IX Вуко Симеунов,
IX Ђорђије Владимирoв,
IX Милун Жарков,
IX Мирчета Жарков,
IX Јово Гојков,
IX Томо Гојков,
IX Светозар Павлов,
IX Секуле Павлав,
IX Лазар Милунов,
IX Неђељко Богданов,
IX Видоје Неђељков,
VIII Сава Вукашинов,
VIII Витомир Вукашинов,
VIII Александар Вукашинов,
VIII Урош Исаков, судија,
IX Милош Михаилов,
VII Вукадин Милићев,
VII Анто Милићев,
VII Петар Милићев,
VII Станиша Јованов,
VIII Радован Станишин,
VIII Милутин Станишин,
IX Милета Милисављев,
У Србији:

VI Станиша Савин,
VII Никола Вулов,
VII Благоје Живков,
VII Љубо Ђорђијев,
VII Драгољуб Неђељков,
VII Радосав Неђељков,
VIII Милутин Димитријев,
IX Милета Милисављев,
VIII Неђељко Милованов,
VIII Милић Милованов,
VIII Сава Милованов,
VII Милинко Арсенијев.

У Босни:

IX Ранко Вуканов,
IX Војислав Јовов,
VIII Саво Перов,
IX Радисав Васов,
IX Војо Марков,
IX Светозар Мићов,
IX Ранко Јаванов,
IX Јанко Јованов,
X Ратко Миланав,
X Лазар Миланов.

У овој књизи обухваћено је 1.223 потомака Вукашинова. Од овога је у ратовима погинуло 119.
Од Ђурка, старијег Сина Вукашинова, обрађено је у овој књизи 933 потомка, а од Лазара, млађег сина Вукашинова обрађено је 290. потомака.
Даље приказујем бројни преглед потомака по кољенима.
Кољено и број потомака

I	II	III	IV	V	VI	VII	VIII	IX	X	XI	Свега
1	2	7	14	35	77	178	321	395	163	30	1.223

               На прикупљању грађе за ову књигу почео сам по-четком 1963. године. Усљед велике расељености, нарочито по Босни и Србији, прикупљање грађе изискивало је више времена, јер сам исту прикупљао већином личним контактом и од старијих људи по разним мјестима. И поред свих настојања није ми било могуће доћи код сваке породице да. прикупим што тачније и исрпније податке. Црквеним и матичним књигама нијесам се могао користити, јер су у таку рата, нарочито, у Босни, уништене. Гдје ми није било могуће ступити у лични контакт, обраћао сам се писмено, што ме мали број у овоме задатку схватио да ми пружи податке колико је могао.
             Сматрам да сам успио, и у овом издању грађу обрадио за преко 95% тачно. Нарочито је веза са једног кољена на друго правилно постављена, што је главни циљ и основ овом издању.
Имаће необухваћених лица, као и дагађаја о појединцима, до којих података нијесам могао доћи, па се за овакве случајеве извињавам.
             Даље сматрам, да има један велики број лица која су у овом издању обухваћена, а о којима би имали доста догађаја да се о њима изнесу из њиховог рада и живота, а нарочито ратовања за период од 226 година, рачунајући од најстаријег претка Вукашина до данас, што овим издањем није обухваћено.
             Једним другим издањем сви ови, као и други недостаци могли би се отклонити, наравно уз савјесну помоћ свих имаоца овог издања, ако би ми нове податаке о најближим својим, као и своје примједбе на податке у ово издању за најближе своје, одмах доставили, зашто бих био много захвалан и спреман, да одмах отпочнем радити на једном другом допуњеном и обимнијем издању са много више података о сваком појединцу.
             Има случајева да сам долазио до података о догађајима за поједина лица, али ми се није омогућило да их у овом издању обрадим.
              Поред текстуалног дијела обрађен је и шематски приказ развоја братства.

Бошко Томов Жугић

Čestitamo!

zugic | 18 April, 2010 18:21

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Ko sam ja?

Poštovani rođače,

Učiniće veliku stvar, da se naša bratska krv ne razvodnjava.
Na Vaše prezime naišao sam surfovanjem po internetu, ali i na posredan i neposredan način, što čete, nadam se, razumijeti.
Ja sam književnik, urednik i izdavač, knjiga i novina, ali i istraživač sosiološkopsiholoških fenomena i pojava, tako da mi nije teškoća nastaviti knjigu o rodoslovu Žugića, koju je napisao Boško Tomov Žugić, obuhvatajući u njoj bratsrvo do 1962. godine.
Vaša mala, nesebična, pomoć, upotpunila bi prazninu od 43 godine u kojoj se rodilo mnogo Žugića, a nisu upisani u porodično stablo i uknjiženi onako kako to dolikuje nama pred našom rođenom i nerođenom djecom (budućevićima).
Među nama ima istoričara, književnika, glumaca, sportista, ljekara, ministara, direktora, tako da smo razuđeni strukovno, što potvrđuje da se timskim radom (Redakcionim odborom, koji sačinjavaju svi oni koji su davali podatke) knjiga može uraditi besprijekorno.
Neće se ljutiti neki iz bratstva što će znamenite ličnosti uzeti malo više prostora u knjizi, jer oni su doprinijeli afirmaciji bratstva.
Ove godine, 4, avgusta, održaće se u Novakovićima, na Žabljaku, Skup bratstva Žugića, na kojem ćemo razmijeniti adrese i intezivirati rad na prikupljanju matertijala za knjigu.
Uputa za prikupljanje podataka potomaka bratstva Žugića od 1966. do 2007. i sve naredne godine (jer će se bratstvo moć pratiti na internetu).
Naše porodično stablo (rodoslov), prema knjizi Boška Žugića, ukorijenilo se u i u dubokoj brazdi vremena, ali počinje od Vukašina (I koljeno) 1740 godine. Vukašin je imao dva sina: Lazara i Đurka (II koljeno), Lazar je imao četiri sina: Ćetka, Milinka, Ristu i Miliju (III koljeno), Đurko je imao tri sina: Vuletu, Stevana i Spasoju (III koljeno)... Oni čine nosive grane našeg bratstva (što se najbolje vidi na karti Rodoslova).
Prilikom prikupljanjanja (prijave) muških potomaka rođenih od 1966. do 2007godine, treba pratiti i vezivati za nosivu granu rodoslova, kako bi što preciznije i bez greške, jer će se razuđenost rađanja pratiti na internetu. To je metodološka matrica za nastavak knjige i karte rodoslova (razgranatosti Bratstva Žugića). Naravno, sve progresivnije i metodološki jednostavnije i origninalnije prijedloge rado ćemo prihvatiti.

Nedeljko Žugić,
Romanijskja 87,
71340 Pale, Republika Srpska
e-mail: nedeljko.zugic@gmail.com
glasistoka@gmail.com
telefoni +387 (0)57 226-538, 405-326, (0)65 543-983.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Januar 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

RODOSLOV ŽUGIĆA

76-GODIŠNJICA POGIBIJE BOŽIDARA ŽUGIĆA

ОБНОВЉАЊЕ ЦРКВЕ У НОВАКОВИЋИМА

BRAĆA ŽUGIĆI IZ INDĐIJE

Žugić, naučnik u SAD

Za pet godina eliksir mladosti po srpskom receptu

Titulu doktora stekao u Beogradu

ŽUGIĆI NA MLJETIČAKU, DANAS

U selu Mljetičak koje je ušlo u sve udženike istorije žive samo četiri porodice

Spomenik na mjestu gdje je ubijen Smail-aga: Mljetičak (Foto: Ivan Petrušić)

PETI SABOR BRATSTVA ŽUGIĆA, NOVAKOVIĆI, 3. 8. 2013.

ПОРИЈЕКЛО ПРЕЗИМЕНА ЖУГИЋ

TREBA POMOĆI VIDOJU ŽUGIĆU

Spalili mu i drugu prikolicu

Život pun nesreće

Beskućnik sanja kuću

POZIV DONATORIMA

Dobre želje

Stričevi u Australiji

PETI SABOR ŽUGIĆA, 3. AVGUSTA 2013. (VIDEO)

POZIV NA PETI SABOR BRATSTVA ŽUGIĆA, NOVAKOVIĆI 3. AVGUSTA 2013.

SPOMEN BISTA BOŽIDARU ŽUGIĆU, PLJEVLJA 25. 08. 2012.

Tara Žugić, Austrija

БОЖИДАР ЖУГИЋ ОБИЛИЋ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

Александар Жугић: КОСОВСКА БИТКА

Nedeljko Žugić: Intervju za RTV IS (Dejan Kerleta)

KRSTO ŽUGIĆ: SVE SAM POSTIGAO SVOJIM RADOM

PRVI SKUP ŽUGIĆA U VOJVODINI (Gložan, 27.08.2011.)

PISMA BUDIMIRA ŽUGIĆA

Božidar Žugić - PRVA USTANIČKA PUŠKA

PRVI SKUP ŽUGIĆA U GLOŽANU, SUBOTA 27. AVGUSTA 2011. GODINE

ВЕЉКО ЖУГИЋ, професор

POGIBIJA BOŽIDARA ŽUGIĆA

ЧЕТВРТИ САБОР БРАТСТВА ЖУГИЋА, Новаковићи, 7.8.2010. године

ČETVRTI SABOR BRATSTVA ŽUGIĆA (07. 07. 2010. godine) u 10 ČASOVA

BOŽIDAR ŽUGIĆ

VAŠI PRILOZI - PISMA, FOTOGRAFIJE, BIOGRAFIJE, RAZNO

KNJIGA BOŠKA TOMOVA ŽUGIĆA

Čestitamo!

Ko sam ja?

Meni

Pretraži

Kalendar

Najnovije...

Kategorije

Sindikat