Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЖУГИЋИ

(живе на Мљетичку, Доњој Буковици, Барама Жугића и Новаковићима)

Жугићи воде поријекло од братства Јанковића, који су огранак Вуловића. Презиме Жугић добили су по једном свом претку који је живио у Доњој Бијелој. Случај по коме су добили презиме десио се на сљедећи начин: удари Бајо Пивљанин са својом четом хајдука на катуне Чарапића и Чупића на Крнову. Плијенио им је стоку. Вуловићи, као њихове комшије, са својим ширим братственицима, пођу у потјеру за Бајом не би ли повратили плијен. Тада дође до боја у коме се Бајо рани у руку, и када га упиташе ко га рани, он им одговори: „Рани ме она Жуга, оца му његова “ Од тада се овај огранак Вуловића прозове Жугић.

Жугићи знају за најстаријег претка да се звао Вукашин и да је имао синове Ђурка и Лазара.

До средине 18. вијека живјели су у Доњој Бијелој, гдје су оставили трага у називу „Жугића њива“. Овдје су били врло имућни и бројни. Једном приликом сукобе се с никшићким Турцима на Крнову око неког сијена, које су Турци заплијенили и потјерали пут Никшића. У овом сукобу Жугићи побију Турке, па су зато морали да бјеже у Шаранце, бојећи се освете.

У Шаранце се доселио Ђурко Вукашинов, са синовима Спасојем, Вулетом и Стеваном. Населили су мјесто Пасји Нугао, које је тада било пусто. Овдје су живјели у великој задрузи и брзо су се обогатили. Прича се да су им се овце „иљадиле“.

Спасоје Ђурков постао је кнез и за њега се прича да је био паметан и врло храбар човјек, да је подигао дрвену цркву и млин који је радио помоћу вјетра, као и да је због народних послова ишао у Цариград више пута.

У другој половини 18. вијека ударе на њих колашински Турци, опљачкају их, стоку отјерају, а куће попале. Послије ове разуре они се из Пасјег Нугла преселе на Мљетичак, на земљу Зајовића, који су се били иселили из Дробњака. Кнез Спасоје купи земљу око Вражјег и Рибљег језера од неког Турчина Кордића из Потпећа код Пљеваља. Тада се један дио Жугића са Мљетичка преселио на новокупљену земљу Новаковића и Бара, које се по њима назову Жугића Баре.

Кнез Спасоје је погинуо у селу Дубљевићима, на пивској планини 1814. године. Убили су га Турци. Остали су му синови Ристо и поп Лука. Ристо је имао Митра, Богдана и Неша, који се одселио у Босну а поп Лука је имао кнеза Филипа, Јакова, Тома, Петра, Павла и Стевана. Кнез Филип је био јунак и врло мудар човјек. Учествовао је у завјери у вези са убиством Смаил- аге Ченгића на Мљетичку 1840. године. Имао је сина попа Јована а Јован проту Алексу. Обојица су били угледни свештеници.

Ово братство дало је племену више истакнутих личности. Поред до сада набројаних, треба истаћи Тома, сина кнеза Филипа, познатог јунака и његове синове Милића барјактара и чувеног јунака Мићу, као и Ивана Милићева, барјактара, који је наслиједио барјак од оца Милића.

Арсеније, син Милинка Лазарева, преселио се с Мљетичка 1854. године у Крњу Јелу. Његов потомак Трипко Митров једна је од најистакнутијих личности свог доба. Завршио је права у Београду и био један од вођа црногорске омладине. Био је народни посланик у Скупштини Југославије.

Василије Неђељков, грађевински инжињер, уживао је велики углед у народу, бивао је и народни посланик. Погинуо је на Скадру приликом бомбардовања.

Од исељених Жугића у Топлицу истакао се Илија Стеванов, пуковник у српској војсци. Касније је произведен у чин генерала. Учесник је балканских и Првог свјетског рата. За ратне заслуге одликован је орденом Карађорђеве звијезде са мачевима и француским орденом Легије части. Његов братственик Крсто Бојов је био истакнути јунак у српској војсци, одликован је двјема Карађорђевим звијездама са мачевима и Златном медаљом Обилића.

Потомци својих славних предака наслиједише у јунаштву своје претке и пођоше њиховим стопама и у свом времену стекоше бесмртну славу својим учешћем у НОР-у 1941-1945. године.

Божидар Вукашинов, поручник Југословенске војске, направио је херојски подвиг у априлском рату 1941. године, када је револверским хицима убио свог команданта, док је предавао свој пук непријатељском – окупаторском команданту, убивши и фашистичког команданта на лицу мјеста. Божидар је тада убијен на звјерски начин, оставивши трајан спомен онима који не признају капитуланство. Спомен – биста, код моста на Тари, у селу Будечевици, подсјећа на јуначки подвиг хероја Божидара.

Милош, син Милутина, официра, правник, још као студент на Београдском универзитету истицао се револуционарним радом као члан Партије. Један је од организатора устанка у свом крају. Својим говорима знао је да „загрије“ масе. Стријељан је од стране непријатеља у Колашину 1942. године.

Јаковљеви синови Батрић и Стојан и кћерка Роса стадоше устрој храбрих од првих устаничких дана. Батрић, члан Партије и познати организатор демонстрација из предратног периода истакао се својим јунаштвом у Пљеваљској бици 1941. године, када је кроз кишу куршума ставио заставу на звоник цркве. Замјеник је команданта Сињајевинског сектора и на тој дужности је смртно рањен 17. марта 1942. године. Батрић је народни херој Југославије. Његов брат Стојан је организатор устанка у свом крају, био је командир герилског одреда; у Четвртој црногорској пролетерској бригади био је командир чете, командант батаљона и замјеник команданта бригаде, затим шеф позадинског одсјека корпусне војне области, замјеник команданта гардијске бригаде. Носилац је Партизанске споменице 1941. и генерал ЈНА. И њихова сестра Роса је била у НОП-у од 1941. године као борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде, активиста у партијској организацији и СКОЈ-у; члан политодјела бригаде. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Дјеца Митра и Даринке су унучад старог ратника Миће. Њихова мајка Даринка, истакнута Црногорка и јуначка мајка, послала их је да се с пушком у руци боре за слободу против мрског непријатеља. Кћерка Пелагија, активиста и припадник НОП-а од 1941. године, борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде од њеног оснивања, погинула је код Босанског Петровца 1942. године. Брат Душан, у НОП-у од првих устаничких дана, погинуо је на Дујмовићима у Босни 1942. године. Брат Светозар доживио је судбину свога брата и сестре, као илегалац на терену, пробијајући се у правцу западне Босне са осталим илегалцима. На том путу је ухваћен, транспортован у грчке логоре, одакле је спроведен у Земун, гдје је погинуо 1943. године приликом бомбардовања од стране савезничких авиона на „крвави Ускрс“. Брат Михаило је био пушкомитраљезац у Четвртој црногорској бригади и комесар пратећег батаљона В.Ш. у инжињеријској бригади. Носилац је Партизанске споменице 1941. И Томо је у НОП-у био од првих ратних дана, илегалац на терену, а борац у пратећем батаљону при Врховном штабу; носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Павле Секулов, познати патриота и борац из првих ратова, са својом породицом стао је на страну НОП-а. У њему су активно учествовали; син Секуле је био у НОП-у од 1941. године, у Четвртој црногорској пролетерској бригади од њеног оснивања. Погинуо је на Вилића гувну 1943. године. Његов брат Светозар је такође био учесник НОР-а од првих устаничких дана, а погинуо је у Добром долу у борби против непријатеља 1941. године. Њихова сестра Зорка је била истакнути борац Петог батаљона Четврте црногорске пролетерске бригаде од њеног оснивања. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Жаркови синови, Мићун и Мирчета, приступише НОП-у у првим устаничким данима. Мићун стаде у строј прослављене Прве пролетерске бригаде, у чијим је редовима храбро погинуо на Цинцар планини 1942. године, а његов млађи брат Мирчета погибе у Орујици 1943. године.

И Димитријеви син Блажо и ћерка Ката били су активни учесници НОП-а од првих ратних дана. Блажо гине 1942. године у Добром долу, а Ката, удата Јововић, налазила се у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде од њених првих дана. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Комнен Божов је био активни учесник 13-јулског устанка, борац Прве пролетерске бригаде у којој је био на дужностима замјеника комесара чете, замјеника Артиљеријског дивизиона, замјеника комесара бригаде и политички комесар бригада. Умро је 1945. године у Београду због тешке болести. Он је народни херој Југославије. И његов брат Радоња је био борац Четврте црногорске пролетерске бригаде у којој је рањаван. Ратни је војни инвалид.

Михајило Ђорђијев, учитељ, био је на политичким дужностима у санџачким јединицама, а послије рата и у Федерацији. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. И Љубо Ђорђијев је био припадник НОП-а од првих ратних дана, а погинуо је на Пољима колашинским 1942. године.

Милица и Ратко, кћерка и син Владимира Жугића, познатог и истакнутог домаћина, били су активни учесници НОП-а од првих устаничких дана. Милица је у Петом батаљону Четврте црногорске бригаде и у Седмој омладинској била референт санитета батаљона и замјеник референта санитета Треће ударне дивизије; носилац је Партизанске споменице 1941. године. Ратко је био активиста у ратним једницама и истакнути омладински и скојевски руководилац, дугогодишњи предсједник жабљачке општине, те посланик и функционер у Скупштини Црне Горе.

Војислав-Војо Радов са Мљетичка био је у НОП-у од 1941. године. Био је борац и десетар у Другом батаљону Четврте црногорске бригаде и помоћник персоналног повјереника Артиљеријске бригаде. Његов брат Василије погинуо је 1945. године у Трнову у Босни као припадник јединица НОВ-а.

Владимир-Владо Иванов, правник, припадник јединица НОП-а у Новој Вароши, у почетку ратних операција, налазио се на дужностима замјеника, а потом и командира чете, команданта Златарско-милешевског батаљона, предсједника Војног суда у Трећој санџачкој бригади, команданта батаљона и начелника штаба бригаде.

Лазар Милунов је био у НОП-у од 1941. године. Као борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде погинуо је у Морачи 1943. године. Војин Исаков, са Мљетичка, погинуо је на Сињајевини 1942. године као борац Дурмиторског НОП одреда. И Благоје Радулов је као припадник Дурмиторског НОП одреда погинуо на Пољима Колашинским 1942. године, а са њим је погинуо и Радивоје Антонијев у борбама против заједничког непријатеља. Драгић Грујов погинуо је на Тари 1944. године, а Ђорђије Симов у Новаковићима.

Томана Митрова, из Бара Жугића, слиједећи примјер своје браће и сестре Пелагије, ступила је у НОП од првих ратних дана и у њему је активно учествовала, радећи са омладином и у народној власти на терену. И Зорка Новичина је била у НОП-у од првих устаничких дана, као активна омладинска и скојевка, а касније је ступила у Пети батаљон Четврте црногорске пролетерске бригаде као активни борац.

Игњат Михаилов је једна од најинтересантнијих личности овог братства. Био је члан три комунистичке партије у предратном и ратном периоду: Совјетског Савеза, Француске и Комунистичке партије Југославије. Био је једно вријеме и у Легији странаца, одакле је, послије великих мука, успио да побјегне кроз афричке пустиње и беспућа. Говори више страних језика.

Жугића има исељених у пљеваљски, ужички и топлички крај, а има их и у Војводини гдје су као колонисти отишли 1945. године, као и у другим мјестима широм наше земље.

Славе Никољдан, а прислужују Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић