RODOSLOV ŽUGIĆA

BLOG RODOSLOVA ŽUGIĆA

BOŽIDAR ŽUGIĆ

zugic | 26 April, 2010 08:48

  

O BOŽIDARU ŽUGIĆU…

         KOBNI 13. APRIL 1941.
     
        Po opštem fašističkom napadu na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, kada su mađarske trupe započele invaziju Bačke, sa severa su se povlačile formacije dezorijentisane i razbijene jugoslovenske vojske. Deo 10. posadnog puka, pod komandom kapetana Božidara Ristića, povlačeći se prema jugu pokušavao je da se iz rita atara sela Gložan prebaci preko Dunava u Srem, kako bi nastavio ka Beogradu i Srbiji. No, mađarska vojska sa tenkovima je pristizala. Kada je shvatio da je bezuspešan svaki oružani otpor mnogobrojnijem i tehnički opremljenijem neprijatelju, kapetan Božidar Ristić je istakao belu zastavu i sa mađarskim oficirom-komandantom započeo pregovore o predaji.
         Prema pričanju očevidaca, tada je iz stroja istrčao poručnik Božidar Žugić sa pištoljem u ruci i uz reči upućene svom komandantu: "Zar se tako brani otadžbina? Ja se ne predajem!" - ispalio hice usmrtivši svog pretpostavljenog a zatim i mađarskog oficira.
         Posle neočekivanog incidenta mađarske trupe su otvorile vatru i tom prilikom ubile, pored poručnika Žugića, još 15 jugoslovenskih vojnika. Preostali vojnici su se razbežali ali su kasnije bili zarobljeni ili su se predali.
         Žitelji sela Gložan, Slovaci, iz dunavskog rita preneli su 17 tela-žrtava i na starom Srpskom groblju sahranili ih u zajedničku grobnicu. Opojao ih je paroh iz susednog sela Begeča.
Po završetku rata meštani sela Gložan podigli su spomenik poginulim jugoslovenskim oficirima i vojnicima, ali po nečijoj direktivi na spomenik je utisnuta petokraka i naglašen je "patriotski" čin poručnika Božidara Žugića, čije se ime jedino, uz fotografiju pominje. Ime "izdajnika" kapetana Božidara Ristića je izostavljeno. Tekst na spomeniku ispod petokrake glasi:
          "Ovde počiva 17 boraca 10. posadnog puka koji predvođeni poručnikom Božidarom Žugićem padoše 13.4.1941. u borbi protiv okupatora".
          Predstavnici Srpske pravoslavne crkve nisu pola veka izlazili na grob da daju pomen izginulim. Tek 13.4.1991, MO SPO iz Čelareva i OO SPO iz Bačke Palanke, sa Crkvenom opštinom čelarevsko-gložanskom, organizovali su prvi posleratni pomen. Uz sasluženje nekoliko sveštenika pomen je održao nadležni begečki paroh, protonamesnik Ljubomir Stanković. Pomenu je prisustvovao i deo rodbine poginulih i oko 100 žitelja Gložana i okolnih sela. Posle predstavnika Crkve, u ime SPO govorili su prof. dr Stevan Jevtić iz Novog Sada i prof. Borislav Milošević iz Bačke Palanke, a zatim direktor OŠ "Jožef Marčok-Dragutin" iz Gložana, Andrija Kišgeci i Mirko Žugić iz Novog Sada, rođak-bratstvenik pokojnog Božidara Žugića, dok su prigodne recitacije pripremili učenici pomenute osnovne škole iz Gložana. Venac su položili predstavnici MO SPO iz Čelareva.

             DATUM KOJI MENjA ISTORIJU
     
            Pošto na spomeniku piše da pomenuti jugoslovenski vojnici "... padoše 13.4.1941. u borbi protiv okupatora", proizilazi da je, prema komunističkoj hronologiji ustanaka 1941. godine Žikica Jovanović-Španac zakasnio, jer je skoro tri meseca pre 7. jula i Bele crkve Srbin pucao u Srbina, svog imenjaka i u mađarskog oficira.
          Međutim, u zvaničnoj istoriografiji ovaj datum je nepoznat ili se prećutkuje. Verovatno se radi o ovom drugom jer poručnik Božidar Žugić nije pucao kao komunista, već kao kao monarhista i branilac Kraljevine Jugoslavije.
         Krađu mrtvih duša - stavljajući na spomenik petokraku a lišavajući ih krsta - mogli su smisliti samo oni koji se "Boga ne boje a ljudi ne stide", odnosno srpski komunisti a ne Slovaci. I dok ovaj spomenik nasilne i posmrtne ateizacije krštenih srpskih duša i dalje stoji da svedoči o jednom vremenu naših zabluda i stranputica, ispred Slovačke evangelističke crkve su dva spomenika na kojim su isklesana imena poginulih Slovaka u Prvom i Drugo svetskom ratu - i na njima krst. Sve je to, naravno, u skladu sa narodom koji čuva svoju veroispovest kao i sa učenjem velikog Slovaka Jana Kolara: "Narodnost i crkva su sestre" i "Teško narodu bez vere".
         Slovaci, meštani sela Gložan, više od pola veka održavaju ovu srpsku grobnicu a i ove godine je to uradila učiteljica, gospođa Sklenar Vjera, sa svojim učenicima.
Hvala joj u ime izginulih!
     
         KO JE BOŽIDAR ŽUGIĆ?

         Inženjerijski poručnik Božidar Žugić rodom je iz Žugića Bara kod Žabljaka i praunuk je vojvode Mića Žugića, koji je pomenuto zvanje (vojvodsko) dobio u Hercegovačkom ustanku 1875, u boju na Ostrogu.
Majka Božidara Žugića, Mara - prema njegovom bratstveniku Mirku Žugiću - u Drugom svetskom ratu izgubila je 7 dece. 
                                                                                         Borislav MILOŠEVIĆ


POGIBIJA BOŽIDARA ŽUGIĆA


Skupile se vile iz oblaka
Na jezero Crno kod Žabljaka,
Al' ne sjede đe i druge žene
no na jele i grane zelene.
Divile se jezeru i vodi
Đe su stari gledali narodi
Da aždaja zoblje lake srne,
A lav gleda i koža mu trne -
I žedan se sa jezera vrne.
Tu zmaj pliva i krilima lupa.
Tu se nekad Car-Junaka kupa,
Tu je utve Momčilo lovio,
Tu je Marko Šarina pojio.
Tu je nekad Kralj Vukašin prvi
Prao ruke od nevine krvi,
Kad zapali Momčilove dvore,
Njega ubi, ljubu mu sagore!
Tu je jednom, kod toga jezera,
Kralj Topolski pod jelom večera.
Takve gore, planine i vode
Nema što je zemlje i prirode,
Niti ljepše ribe u Ohridu
Ni arije kuda ljudi idu.
Tu su vile pjesmu sastavile
Za junaka rodom iz Drobnjaka,
Poručnika Žugić Božidara -
Tako ova pjesma izgovara:
Ima l' išta ljepše od poštenja?
Il' pravije od javnoga mnjenja?
Nit' prošlosti ka' u Crnogorca
Nit' od rata višega zlikovca;
Od izroda nema više rđe,
Niti ništa od lakomca grđe.
Kome nije domovina majka,
Tu čovjeka nema, ni junaka.
Ko se stidi majčina mlijeka
On će biti ništa dovijeka.
Je l' imena ljepšeg - od junaka?
Je l' najcrnja samohrana majka?
Kao ona pod Kraljevom Gorom
Koja kuka uveče i zorom;
Kod četiri sinovska mramora
Jadna majko, jadna razgovora!
Majka Mara Žugić Božidara
Od Žabljaka iz Novakovića,
A unuka Trivka Džakovića.
Ako kuka, jest joj za nevolju,
Jer izgubi na Bačkome Polju
Četvrtoga sina Božidara -
S kukanjem se stara razgovara.
Kad je ono mjeseca aprila
Nečuvena katastrofa bila,
Četrdeset i prve godine,
Kad je ono preko Vojvodine
Odstupala vojska sa granice
Niz velike Panonske ravnice,
Od Baranje i Batinske Skele
I bjehu se dvije vojske srele
Kod Petrovca i sela Gložana
Vojska silna i naoružana.
Đe Mađarski tenkovski pukovi
Kidisaše ka gladni vukovi
Na posadni puk Jugoslavije -
Boj krvavi poče da se bije.
Dok evo ti izroda plemića
Đenerala Nevaljalovića
Na pregovor Maćarima ode
Bi za „Goleš“ vojsku da zavede!
Smijući se, s krvnicima s' ljubi
U čast toga što državu gubi.
Pred vratima njemačkoga tenka
Đeneral je svojoj pratnji reka':
 „Vas će svijet Hitler da posvoji!
Ni Rusije više ne postoji.
75. Pregaziće zapadne narode,
Sve će morske zamutiti vode,
Pregaziće u Aziji i Kinu,
Dok Japanska ostrva razminu,
I posjede afričko bogatstvo,
I na Nilu abisinsko carstvo.
I Hitler će, veliki mesije,
Zauzeti polja od Persije,
A u ruke svu Evropu ima,
A ne da se mi borimo s njima.
No da ovđe savez potpišemo
Barem vojsku da kurtališemo!”
Al' ne viđe planinskoga vuka
Iz Desetog posadnoga puka
Poručnika Žugić Božidara
Koji će mu srce da raspara.
K njemu Žugić priđe i zavika:
„Đe da ljubiš u sablju krvnika?
Zar to rade ljudi i junaci,
Da se smiješ domovini majci
I njenome jadu i propasti -
Kukavice, koji nemaš časti!
Ti što mnogo ne vidiš daleko,
Gubalo te majčino mlijeko
Sa kojim te uzaludu hrani,
Zar se tako domovina brani?
Da li igđe u Ustavu piše,
Ko bi ima' pravo da potpiše
Akt sramotni kapitulacije
Ispred naše slovenske nacije?
Okle Hitler da bude Mesija?
To je neka svijetska bestija;
On će na nos brzo da posrne
I grdan se sa bojišta vrne.
A ti koji ne znaš da se stidiš
I toliku sramotu ne vidiš,
Đe me s tobom crni đavo srete,
Dolje skidaj sablju i palete
Da ne pucam u čin i u zvanje,
No izdajnik jedan da je manje!
A ti Švabo, što mu ruku stežeš,
Kod njega ćeš u brlog da ležeš,
Kod ovoga našega izroda,
Izdajnika zemlja i naroda“.
Stade piska automatika,
Đenerala ubi izdajnika
I madžarskog žbira pukovnika.
Obojici prsi izrešeta
I odjeknu viteška osveta,
Pa momački na vrh tenka skoči
Vala zbilja hajdučkije oči!
Bombe baci pod kupolu tenka,
A nastade grmljava i jeka;
To nijesu bombe no čudesa -
Kad tenkove dižu u nebesa.
To je prvi potkopati lagum
Pod prljavi martovski sporazum!
Sva tenkovska posada izgore;
Tu pogibe vitez Crne Gore.
Među vojske trideset hiljada
Ka' Sinđelić kod niškoga grada.
Momče mlado, dvades' i pet ljeta;
Obiliću, oba ti svijeta,
Odlikujete ovoga viteza
Sa legijom Kosovskoga Kneza!
No kako se ta krajina zove
Koja takve rađa vitezove?
To se zove Crna Gora mala
Što je mnogo vitezova dala.
Toga dana u njega je bila:
Desna ruka - Principa Gavrila
Muško srce - Nikca od Rovina,
A ljepota - Jugović Vojina,
Tvrde oči - Kostreš Harambaše,
Mjesto Šarca - da tenkove jaše!
Sve to njemu gorske vile daše -
Oličenje veličine naše!

P I S M A:

Poštovani,

(BOŽIDAR ŽUGIĆ NA KORICAMA KNJIGE "ŽIVOT SMRT ŽIVOT" PREŽIVJELOG SVJEDOKA-STRADALNIKA I PJESNIKA RADOVANA POPOVIĆA)


Danas sam posetio sajt http://zugic.blog.rs i našao podatke o poručniku Božidaru Žugiću. Tragao sam za podacima o događaju tog 13. aprila 1941. godine jer je i moj deda Radovan Popović (podoficir) bio tog kobnog dana u selu Gložan ako pripadnik 10-og posadnog puka.

Po dedinoj priči, posle pogibije mađarskog oficira neprijatelj je otvorio vatru na našu vojsku. Oni koji su preživeli bacivši se na zemlju su bili zarobljeni. 

Moj deda je bio među zarobljenima. Mađarski okupator je odlučio streljati sve oficire kao znak odmazde za pogibiju svog oficira. 

Deda je opisao taj dan kao vrlo hladan, padala je susnežica, a oficiri 10-og posadnog puka su bili u košuljama postrojeni čekajući sigurnu smrt. Vojnik koji je stajao do mog dede  rekao je svoje ime i prezime i mesto odakle je, tražeći od dede da ode do njegovih i javi im gde je stradao. 

Deda mu je u čudu rekao zar ne vidi da će obojica tu okončati, na šta je vojnik rekao da ima osećaj da će moj deda preživeti. Mađarsko vojnik je išao od jednog do drugog oficira i pucao pištoljem svakom u glavu. Došao je do mog dede i opalio. Deda je odmah pao na zemlju. Nije bio ni ranjen, sledeći vojnik je pao preko dede i oblio ga krvlju. Deda je tako među mrtvim drugovima ležao nepomično. 

Kasnije je i pop došao i čitao opelo svakom vojniku. Kad je došao do mog dede i počeo čitati opelo deda ga je prekinuo. Deda je rakao: ’’Zar ne vidiš da sam živ’’? Pop je odgovorio: ’’Vidim, vidim da dišeš ali moram očitati opelo da ne posumnjaju da si živ’’.

Deda se posle uvek šalio, kako mu je očitano opelo i samo još mu preostaje da umre. Posle su ga spasili ljudi koji su sahranjivali mrtve. Sakrio se u kuću nekih slovaka. Mađarski okupator je pretraživao selo od kuće do kuće. Kada su došli i do te slovačke kuće u kojoj se krio moj deda, Slovak je stavio mog dedu na krevet i pokrio ga sa debelim jorganom, a na jorgan stavio svoju decu da sednu. Mađarima na vratima je na mađarskom jeziku rekao da mogu ući i pretražiti kuću. Oni su nastavili dalje ne ušavši u kuću.

Deda je obukao neko molersko odelo, prešao Dunav i otišao u Beočin kod moje babe koja ga u prvi momenat nije poznala. Ostatak rata je proveo kao izbeglica u Srbiji, u Orašju. Ovo je priča koje se sećam kako je deda pričao.

Deda je od 1954 živeo u Novom Sad gde je i umro 2001. u 92-oj godini života. Uvek je pričao o Božidaru Žugiću i događaju 13-og aprila. Deda je napisao i zbirku pesama "Život smrt život" na čijim koricama se nalaz dedina fotografija pored spomenika Božidaru Žugiću.

Drago mi je da još uvek postoji sećanje na taj događaj.

S poštovanjem,

Bojan Šeguljev

          (e-mail: bojan.seguljev@gmail.com)

Poštovani gospodine Bojane,

 

Hvala, neopisivo hvala za Vaš dopis, koji je meni vrlo bitno svjedočenje o Božidaru Žugiću, jer prikupljam materijal za knjigu o rodoslovu Žugića i da napravim dokumentarni film ''Božidar Žugiću - prva ustanička puška''. Iz svega toga, poima se potreba da mi treba fotografija vaše dede, sa knjigom pored spomenika Božidaru Žugiću, kao i neka njegova pjesma "Život smrt život".

Ja sam Nedeljko Žugić i lako me je pronaći, književnik, izdavač, novinar i istraživač. 

Bio bih vam neopisiv, kao i sav moj rodoslov, zahvalan za fotografije koje sam pomenuo. U stvari, ja bi svakako došao u Gložane, kod spomenika Božidaru Žugiću i snimio Jan Hlbka i Samuel Salai pored spomenika Božidaru Žugiću u Gložanu...


Najljudskije, Nedeljko Žugić!


PORIJEKLO I RAZVOJ BRATSTVA ŽUGIĆA OD 1740-1996. GODINE od Boška Tomova Žugića | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

VAŠI PRILOZI - PISMA, FOTOGRAFIJE, BIOGRAFIJE, RAZNO

zugic | 21 April, 2010 20:46

Dragi Nedeljko,

Hvala Vam na poruci. Drago mi je da ce te nastaviti pisanje knjige o nasem bratstvu. Zainteresovan sam da pomognem onoliko koliko mogu. Zamolio bih Vas da mi ukratko javite koje konkretne vidove pomoci ocekujete. Ja inace zivim u Kanadi, sin sam Miladina Zugica. Djed mi je Luka Zugic iz Bara Zugica.

Nadam se da me necete pogresno shvatiti. Vise puta sam citao knjigu naseg bratstva od Boska Zugica ali mi ni do dan danas nije jasno nase porijeklo. Ako se dobro sjecam, prema Bosku davni preci Drobnjaka (pa prema tome i naseg bratstva) poticu od srpskog plemena Novljana koje je u VIII vijeku doslo u Banjane. Nazalost nigdje drugo nisam mogao da nadjem podatke o ovom plemenu. Prema nekim drugim izvorima Drobnjaci vode porijeklo od nekih slovenskih plemena. Za mene je licno najvaznije da znam nase stvarno porijeklo ako je to uopste moguce i nadam se da ce te razumjeti ovaj moj komentar. Ako takodje namjeravata da vise razjasnite ovaj detalj u tome imate moju punu podrsku. Ja cvrsto vjerujem da ja spoznaja covjekovog identiteta glavni potporni stub svega u njemu i oko njega.

Primite moje iskrene pozdrave,
Goran Zugic
-----Original Message-----
From: Nedeljko Zugic [mailto:redakcija@sumers.org]
Sent: Friday, July 27, 2007 06:59 AM
To: goran.zugic@semantion.com
Subject: pismo

 Ja sam Žugić Miralem iz Banovića kod Tuzle Bosna i Hercegovina dugo tragam za svojim pravim porjeklom pošto nas je ovdje malo Žugića mislim Muslimana, a djed mi je govorio da smo porjeklom iz Crne Gore sa Durmitora, pa bih vas molio da mi malo to pojasnite. Moj mail je: miralemzugic@hotmail.com.Hvala vam u naprjed.

Zdravo Miraleme,

 Dobio sam poruku od tebe, u kojoj se pozivaš na porijeko.
Ja sam dobromislen i pravorječiv čovjek, sa intimističkim i javnim dimenzijama. (Poslaću ti, uz ovo pismo kraću biografiju (književnu), tako da upotpunim iskaz o sebi.
Da krenem od onoga što znam o tome kako so od istog rodoslova, porodičnog stabla. Ali, prije toga ću ti ispričati jedan susret, koji je opečatio moj doživljaj Žugića, koji su primili islam.
Došao sam, pred rat 1992. godine u sarajevski Zavod za tranfuziju, da dam krv. Doktorica, koja je vršila rutinski pregled, mi je rekla: ’’Evo, sada je ispred vas prošao još jedan Žugić, ali niste iste familije’’. Ja sam joj odgovorio: ’’Ne može biti da nismo od istog stabla’’. Ubrzo je pozvala čovjeka iz čekaonice. On mi je pružio ruku, rekavši: Ja Sam Mehmed’’, a ja sam mu uzvratio ’’ja sam Nedeljko’’.
…Mnogo godina, kasnije, istražujući rodoslov, ali i ratna rasula i pogibije, našao sam da je Žugić Mehmed jedna od prvih žrtava rata.  Mislim da je poginuo na Žuči, iznad Sarajeva.
Moja i njegova krv su otekle u arterije nekih od žrtava rata, što je strašna simbolika, koju istražujem  i u koju vjerujem, jer krv je najjači živi simbol ljudskog postojanja. Ona je ’’jedino pismo koje se ne može izbrisati’’.
Postoji knjiga o Žugićima, koju je napisao Boško Tomov Žugić iz Crne Gore (nije više živ) a meni je ostavio u amanet da je nastavim. Ona se završava sa rodoslovom do 1962. godine. On, istina, dolazi do Banovića i uvjerljivo govori da su neki Žugići primili islam. O tome sam ja, od novinara Veljke Žugića, iz Olova, koji sada živi u Beču čuo sljedeću priču. Došla su tri brata u Bonu iz Crne Gore. Jedan je otišao u Olovo (od kog su sada Žugići i sela Ponijerke – moje selo) i Brda), drugi je otišao u Miliće (selo Rupovo brdo), a treći u Banoviće (vaše selo)… E, sada je u pitanju kako razvezati dramski čvor istine, ali ja sam čuo (od Veljke i Boška) da je to bilo ovako: ’’Neki aga je, u to vrijeme (krajem osamnaestog vijeka) zbog neposlušnosti Žugića izvršio pokolj, tako da je ostalo samo jedno dijete od osam godina, koje se sakrilo u kokošinjac. Imalo je prelijepe plave oči, tako da se aga smilovao i nije ga dao pogubili, ali je naredio: ’’Nemojte ga ubiti, ali mu promijenile ime, a ostavite mu prezime’’. Eto to bi bila ’’istina’’ koje sam čuo, ali ona nije metod izvedenih dokaza, već samo priča koju sam čuo od predaka. Ima naznaka da tako jeste, a ti bi mogao sakupiti, od starih ljudi, potpunije dokaze. Ali, kao ozbiljan istraživač, koji izbliza i iznutra posmatra sve pojave, zaljeva ih znojem i krvlju (recimo u ratu sam napisao i igrao monodramu ’’Ode, a da nije poginu’’, i bacao rukavicu u lice svojim sunarodnicima), upozoravam te da budeš oprezan, jer naše ljude bi trebalo resetovati. Virus indoktrinacije, praćen ratnim i poslijeratnim nazlobicama, umnožava se i sve dalje vodi ljude od istine, pa i o porijeklu, tako da se ponekada nepostojeći ogledaju pred ogledalom.                                                            

Srdačno, najljudskije, Nedeljko Žugić

 

Rogace pozdrav !

Hvala na meilu, nadam se da cemo imati prilike da se cujemo i vidimo.
U vezi knjige to moramo nekako da odradimo a cini mi se da je najbolje napraviti web  Zugica pa skupiti sve podatke i odstampati novu knjigu i novi rodoslov. Stoimo ti na raspolozenju da pomognemo sta treba.
Evo ti nase kontakte ovde u makedoniji:

Tomislav Zugic  Partizanska 20/21 7000 Bitola tel: ++ 389 47 225 461
                                                                           ++ 389 70 711 135

Zoran Zugic partizanska 52/62 7000 Bitola tel: ++ 389 75 659 305

Puno pozdrava za tebe i porodicu!

 
Zoran Zugich

Ево роде коначно је тата завршио овај дио нашег родослова па да га ја средим мало на компјутеру!


Наша ти је лоза следеча :

1 кољено -    ВУКАШИН
2 кољено -    ЛАЗАР
3 кољено -    МИЛИЈА ( син Трипко )
4 кољено -    ТРИПКО  ( син Никола )
5 кољено -    НИКОЛА ( синови Живко и Илија ) страна 57 у књизи о ЖУГИЂИМА

6 кољено -    Илија ( то је мој прађед и одавде имамо неке податке ) Синови: Симо, Бојо, Никола, Видак и Ђоко +

7 кољено -     СИМО :   ( синови Периша, Спасоје и Ђорђија )
8 кољено – Периша  погинуо на Церу 1914г. ( син: Војин )
9 кољено -  Војин + ( нема мушке ђеце )
8 кољено -  Спасоје ( синови : Мирослав и Раде )
9 кољено -  Мирослав ( синови : Новица и Слободан )
10 кољено – Новица
10 кољено – Слободан
9 кољено – Раде син Новица
10 кољено – Новица
8 кољено – Ђорђија , погинуо на Церу 1914г. ( синови : Мато и Владимир )
9 кољено -  Мато ; Био у заробљеништву од 1941 – 1945 г. После радио у милицији. ( синови : Новак, Зарија, Мирко, Милош и Бранко )
10 кољено – Новак ( синови : Дамир и Стефан )
11 кољено -  Дамир
11 кољено -  Стефан
10 кољено – Зарија , син Александар
11 кољено -  Александар
10 кољено -  Мирко + ( нема мушке ђеце )
10 кољено -  Милош ( синови : Владимир, Дејан и Лазар )
11 кољено -  Владимир
11 кољено -  Дејан
11 кољено -  Лазар
10 кољено -  Бранко + ( нема мушке ђеце )
9 кољено – Владимир ; учесник у НОБ од 1941 – 1945год. Одликован и рањаван , отселио се у Војводини ( Срем ) где му живе сви потомци. ( синови : Ратомир, Драган, Миливоје и Гојко )
10 кољено – Ратомир ( син Аљоша )
11 кољено – Аљоша
10 кољено – драган ( син Веселин )
11 кољено – Веселин
10 кољено – Миливоје ( син Слободан )
11 кољено – Слободан
10 кољено – Гојко ( нема мушке ђеце )

7 кољено -     БОЈО ( у неким се пореским књигама води и као Божидар )
                       Са синовима Илијом и Крстом учесник I Светског рата у српској војсци од почетка рата па до ослобођења Србије 1918 год. ( синови : Илија, Крсто,      Михајло, Милан, Василије, Милорад, Милош и Ђоко )

8 кољено – Илија ( синови : Ђуро, Јовица и Лазар ) ; Учесник ратова 1912, 1913, и I Светског рата од 1914 – 1918 год. Из рата изашао као капетан Српске војске, одликован је : легијом части, албанском споменицом, споменицом за рат и уједињене 1914-1918 и још неколико одликовања. После I Светског рата колонизиран у Банат , у Старчево. ( у претходној књизи пише официр ЈНА – што је нетачан податак )

9 кољено – Ђуро +
9 кољено – Јовица ( син Љубиша ) Био је учесник у НОБ
10 кољено – Љубиша – живи у Панчево.
9 кољено -  Лазар : после рата емигрирао и обрео се у Венецуелу, није се враћао у Србији, не ѕна се јели жив. Долазила му ђерка, а нема мушке ђеце.

8 кољено – Крсто ( синови : Момчило, Ђорђе, Раде, Новица и Слободан ) Учесник у I Светском рату где је изашао као поручник Српске војске са две Златне Карађорђеве звезде са мачевима, златна медаља Обилића , Албанском Споменицом, Споменицом за рат уједињена 1914-1918 и још неколико ордена.
9 кољено – Момчило радио као саветник у влади Србије после рата ( није имао мушке ђеце )
9 кољено – Ђорђе ( Ђоко ) син Добривоје
10 кољено – Добривоје ( живи у Америци )
9 кољено – Раде ( синови : Миодраг и Милан )
10 кољено – Миодраг
10 кољено – Милан
9 кољено – Новица ( синови : Крсто и Данило )
10 кољено – Крсто
10 кољено - Данило
9 кољено – Слободан ( син Синиша )
10 кољено - Синиша ( синови Никола и Владимир )
11 кољено – Никола
11 кољено – Владимир

8 кољено – Михајло ( син Миле )
9 кољено – Миле , Дипл. Ихж. Агрономије, био директор у београдској тржници а после отворио приватну фирму '' Тим '' , није имао мушке ђеце

8 кољено – Милан ( синови Звонко и Љубиша ) Милан у краљеву Југославију био финансиста.
9 кољено – Звонко ( син Милан ) дипл. Маш. Инж. Живи у Аранђеловцу.
10 кољено – Милан – студент
9 кољено – Љубиша – финансиски службеник , није жењен

8 кољено – Василије ( синови Слободан и Славољуб ) Василије – Васо као малолетан помагао устанике у Топличко – Јабланичком устанку 1917г. Вешан за ноге и тучен од Бугара. Био први саобраћајни полицајац у Скопљу код душановог моста. После радио у Београдској полицији. Био сарадник НОБ-еа а после рата радио исти посао. По пензионисању у Савезу потомака солунских ратника радио у подружници у Жаркову, а после његове смрти подружница се зове ' Василије Жугић ' . Писао песме, записе и сећања о ратовима које је давао историчарима.
9 кољено – Слободан-Мишо; дипл. Економист, није имао мушке ђеце
9 кољено - Славољуб – Бобан ( син Урош )
10 кољено – Урош

8 кољено – Милорад  ( синови : Гојко, Слободан и Томислав ) Милорад 1941г. Заробљен од Немаца и био у заробљеништво до 1946год. После повратка укључио се у друштвени живот свог краја и био у два мандата председник општине у Реткоцеру.
9 кољено – Гојко , нема мушке ђеце
9 кољено – Слободан ( син Часлав )
10 кољено – Часлав , нема мушке ђеце
9 кољено – Томислав ( син Зоран ) Томислав после пензионисања из ЈНА и распада СФРЈ, био председник месног одбора Удружења Срба и Црногораца у Битољу 1995-2000г. Од 2000 год. Председник Заједнице Срба и Црногораца у Македонији, а од 2007г. Председник Заједнице Срба у Македонији.
10 кољено – Зоран ( синови Дејан и Томислав ) Зоран председник општинског одбора Демократске Партије Срба у Македонији за Битољ и члан главног одбора партије у Скопљу.
11 кољено – Дејан , ученик
11 кољено – Томислав, ученик

8 кољено – Милош, умро млад ( син Михајло )
9 кољено – Михајло ( син Жељко ) , Миливоје дипл. Инж. Архитектуре оснивач и дугогодишњи директор 'Пројектног Центра 'у Београду. Задњих година се бави приватним бизнисом.
10 кољено - Жељко – студент

8 кољено – Ђоко + ( умро као дете )

7 кољено – НИКОЛА ( синови: Божидар, Саватије, Радоје и Марко )
8 кољено – Божидар ( синови: Милан, Миодраг,Радојица и Радисав )
9 кољено – Милан, инж. Картографије, радио у ' Геокарти ' у Београду а пред пензионисање у редакцији Борбе ( нема мушких потомака )
9 кољено – Миодраг ( син Ивић ) после једне радне акције 50-тих година на ауто путу БГ-ЗГ отишао у неку поморску школу и живи у Ријеци.
10 кољено – Ивић ( син Борно )
11 кољено – Борно
9 кољено – Радојица ( синови Мирко и Милија ) Радојица отселио у Аустралију где живи и сада.
10 кољено – Мирко ( синови Дејан и Дамјан ) Мирко је стручњак за компјутерску технику и имамо контакт преко интернета.
10 Милија – нема мушких потомака
9 Радисав – умро млад у 14 год.

8 кољено – Саватије , није имао порода , бијо  стално болестан али веома начитан и писмен, још пре II Светског рата читао Маркса и филозофе оног времена.
8 кољено – Радоје , није имао порода . Учесник НОБ, официр ЈНА , завршио права и био дуго година секретар једне Загребачке општине.
8 кољено – Марко, није имао порода , Крајем рата 1945 емигрирао у Енглеску , после прешао у Аустралију.

7 кољено – ВИДАК ( син Милован )
8 кољено – Милован ( синови Душан, Милутин, Добривоје, Драгутин, Велимир + и Петар+ ).
9 кољено – Душан , није имао порода, пензионер ЈНА, живео у Лесковцу, погинуо у саобраћајној несрећи.
9 кољено – Милутин ( синови Милован и Новак ) Милутин заједно са оцем Милованом и братом Душаном учесници НОБ. Био официр ОЗНЕ преживео Голи Оток, као пензионер живи у Ужицу.
10 кољено - Милован +
10 кољено – Новак ( синови Душан и Никола )
11 кољено – Душан
11 кољено – Никола
9 кољено – Добривоје , није имао мушке ђеце. Гуслар , чувар традиције предака.
9 кољено – Драгутин ( син Драгиша ) Био официр ОЗНЕ, преживео Голи Оток.
10 кољено – Драгиша
9 кољено - Владимир + умро као дете
9 кољено – Петар + умро као дете

7 кољено – ЂОКО + 


Ево роде за почетак толико све ти је ово израдио Томислав – Томо Жугић.
Ово ти је дио родослова наше ближе родбине од странице 57 до странице 60 у књизи Бошка Жугића. Ово су тачна имена и подаци које је тата проверио код рођака.

Ускоре добичеш неке слике и шему родослова и писмо од Томислава за тебе!

Поздрав!       

Зоран Жугић

 

БРАТСТВО ЖУГИЋА 
Скуп братства Жугића, Жабљак, Новаковићи, прве недјеље августа, 2010.

Основне информације
Помаже Бог, драга родбино!

Већ дуже вријеме налазим групе о нашем братству које су окупиле повећи број чланова, али су прилично неактивне (без увриједе).
С тога сам одлучио да и сам направим једну такву, али овај пут много активнију. :)

Свако ко има било какве информације о нашем пореклу, стаблу, славним личностима, настанку презимена, нека то напише на зиду групе, да сви виде.

Одмах да кажем да смо једно од напоштованијих и напознатијих дробњачких братстава, по ријечима књижевника Вука Шибалића и Стојана Караџића. :)

Оно што ја знам (не значи да је 100% тачно; исправите ме ако гријешим) је слиједеће:

Сви смо поријеклом са Жабљака; из села Новаковићи и Жугића Баре, као и Жугића Лука.
Новаковићи – ово село име доби по свом оснивачу, Новаку Жугићу.
Пошто смо Дробњаци, већина слави Светог Ђорђа, јер смо на тај дан, 1605. са осталим братствима побједили Турке у Буковици, прислава је Никољдан. Велики број слави Светог Николу (Оловски Жугићи – Олово – градић изнад Сарајева)
Оснивач наше династије бјеше кнез Вукашин Жугић, наш заједнички предак.
Потичемо од Вуловића, грана Новљана.
раниеј смо се презивали Јанковићи.
О настанку презимена постоји више прича:

1. Ријеч „жуга“ на турском значи невоља – један од наших предака (вјероватно Вукашин) је задао много недаћа и невоља Турцима на простору Дробњака, па му надјенуше овај надимак – Жуга, па од њега настаде Жугић.

2. Друга има везе са сјеницама, а уједно ми је једна од мање познатих.

3. Ријеч „жуга“ наводно има и значење брз пас. По овој причи један наш предак је, након што је наше племе – Дробњаци – побиједило Турке у Буковици, на Ђурђевдан, 1605, врло брзо отрчао испред својих сабораца, да јави радосну вијест осталим Дробњацима.

4. Наши преци су се истицали у борбама против Турака, а најчешће су их клали. С тога добисмо надимак "Жуге", тј. кољачи. Касније је ово презиме словенизовано, и тако настаде "Жугић".
 
Контакт информације: jovan.zugic@yahoo.com

Dragi Nedeljko,

Hvala Vam na poruci. Drago mi je da ce te nastaviti pisanje knjige o nasem bratstvu. Zainteresovan sam da pomognem onoliko koliko mogu. Zamolio bih Vas da mi ukratko javite koje konkretne vidove pomoci ocekujete. Ja inace zivim u Kanadi, sin sam Miladina Zugica. Djed mi je Luka Zugic iz Bara Zugica.

Nadam se da me necete pogresno shvatiti. Vise puta sam citao knjigu naseg bratstva od Boska Zugica ali mi ni do dan danas nije jasno nase porijeklo. Ako se dobro sjecam, prema Bosku davni preci Drobnjaka (pa prema tome i naseg bratstva) poticu od srpskog plemena Novljana koje je u VIII vijeku doslo u Banjane. Nazalost nigdje drugo nisam mogao da nadjem podatke o ovom plemenu. Prema nekim drugim izvorima Drobnjaci vode porijeklo od nekih slovenskih plemena. Za mene je licno najvaznije da znam nase stvarno porijeklo ako je to uopste moguce i nadam se da ce te razumjeti ovaj moj komentar. Ako takodje namjeravata da vise razjasnite ovaj detalj u tome imate moju punu podrsku. Ja cvrsto vjerujem da ja spoznaja covjekovog identiteta glavni potporni stub svega u njemu i oko njega.

Primite moje iskrene pozdrave,
Goran Zugic
-----Original Message-----
From: Nedeljko Zugic [mailto:redakcija@sumers.org]
Sent: Friday, July 27, 2007 06:59 AM
To: goran.zugic@semantion.com

 

KOMENTAR (NEDELJKO ŽUGIĆ):

Dragi moj Gorane, u dubljim slojvima vremena, kako se može istražiti po vjerodostojnim podacima, mi Žugići smo nastali od Jankovića, u 16 vijeku. Bila su dva brata koja su se odrodila od tog plemena, jedan je dobio prezime Ćabrina, a drugi Žugić.

VAŠI PRILOZI - PISMA, FOTOGRAFIJE, BIOGRAFIJE, RAZNO | Permalink | Komentari (31) | Trekbekovi (0)

KNJIGA BOŠKA TOMOVA ŽUGIĆA

zugic | 21 April, 2010 08:17

   

        Ово је књига Бошка Томова Жугића ''Поријекло и развој братства Жугића од 1740-1966. године, коју је штампало  Издавачко-штампарско предузеће ''Обод'' Цетиње... За наше братство, објавићемо њен Увод и Напомену, који су индикативни за то ко смо, од кога смо, те шта је писац пожелио да примјени у сљедећим писанијама о нашем родослову.
           
                 У   В   О  Д

     Словени се јављају на Балканском полуострву у V, а. ове крајеве насељавају у VII и VIII вијеку. Као најстарији становници дурмиторског подручја помињу се Илири. За њима долазе у IV вијеку Келти па Грци. Римљани се јављају још у III вијеку прије наше ере, у оквиру Римске империје.
       Утицајам латинске културе Илири и Келти се романизују. Њих наши преци називају Власи и Кричи.
       Српско племе Новљани доселило се у наше крајеве половином VIII вијека. Ови долазе преко Панонске низије. Задржавају се у Босни код Травника. Продужујући на југ, код Метковића долазе у сукоб са Матаругама. Код Невесиња су вођене јаче борбе, гдје је убијен матарушки Сумор, а његова је војска побијеђена и потиснута према Фочи.
      Новљани послије ове побједе на Матаругама долазе на Бањанску висораван. Један дио остаје у Бањанима, а главни дио продужује на заузимању Дробњака. Тако се од Новљана формирају племена Бањани и Дробњаци. Касније половином XIV вијека племе се Бањана пресељава у Пиву.
        Са Кричима су вођене крваве борбе у Дробњацима и Пиви. Посљедња и коначна битка са Кричима помиње се да је била у Шаранцима на Његовуђи, под Кучајевицом, гдје су Кричи били опкољени и уништени, а остатак за увијек протјеран преко ријеке Таре.
Кричка држава била је забележена од краља Стевана Немањића 1260. године. У једној његовој повељи се каже да је село Прошћење на граници Кричке, а њихово сједиште (центар) звало се Кричак у потарју између Пљеваља и Бијелог Поља.
       Од досељених Новљана у Дробњак било је више породица. Највише породице биле су од три рођена брата: Вуловићи, Косорићи и Церовићи. Осим ових биле су: Караџићи, Абазовићи, Јакићи, Томићи, Шаулићи, Голoвићи, Грбовићи и др.
      Традиција и обичаји дурмитороког краја били су иајјаче сачувани јер је он био слободан од страног утицаја и мијешања других народа, због чега Вук Караџић узима и говор из ових крајева као најчистији за основу српског језика.
       Вуловићи су били по броју најјача и кнежевска породица. Позната је приповијетка када су Немањићи долазали у морачки манастир 1252. године. Кнез Вуловић помагао је у подизању манастира. Прича се како је једном приликом догнао бијело брашно на бијелом коњу, самљевено у млину Црњаку који је био саграђен на извору ријеке Бијеле. До тога доба Бијела се звала Црна.
       Тада је краљ Немањић наредио да се зове Бијела, говорећи да онај крај који даје овакво брашно и овакве људе треба да се зове Бијела и тада краљ благослови Вуловиће.
Вуловићи су 1656. године саградили манастир Бијелу под Туњемиром, који се у историји назива Туњемирски манастир.
       Вуловићи су се борили против Турака, како оних који су долазили од Травника, тако и оних који су долазили од Скадра, од травничког и скадарског везира. Борили су се и са Оногоштима када погину неки Грк који је командовао градом Онгогоштом, данашњим Никшићем. Тада се помиње чувени кнез Ђуро Вуловић. 1684. године Вуловићи су се борили и противу Баја Пивљанина-Николића, који је дошао на Крново да плијени Чупића овце гдје се помиње и Илинка Чупић, планинка. У овој борби Вуловићи су изашли као побједници, те су Баја протјерали до Кусињског моста гдје је била и завршена борба у којој је Бајо изгубио 17 бораца. У овој борби погинуо је и првак Вуловића, поп Стеван Вуловић.
        По причању старијих у овој борби Вуловића са Бајом, Бајо је назвао некаквог Вуловића, који му је највише досадио и нанио губитака, - Жугом чији су потомци касније прозвати Жугићима.
        Од Вуловића у XVII вијеку почну се издвајати огранци - породице, од којих се први помињу Јанковићи, затим ми Жугићи, Шћепановићи, Ђерковићи, Зорићи, Кекићи, Шобајићи, Беговићи, Гордијанићи и Чабриновићи у Херцеговини, од којих је и Чабриновић   Неђељко - учесник у сарајевскам атентату на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године.
        Жугићи су такође били кнежевска и свештеничка породица. Као дробњачки кнежеви били су кнез Спасоје, кнез Миро и кнез Филип. Као свештеници, како се види из црквених књига, био је први поп Стеван Вуловић-Жугић, поп Спасоје Жугић, син попа Стевана Вуловића-Жугића, поп Лука, син кнеза Спасоја, поп Јован, син кнеза Филипа, прото Алекса, син папа Јована, поп Новица, син Симеунов, игуман Михаило, брат прота Алексе, прото Јово који је био и члан Епархијског црквеног суда - син прота Алексе и прото Зарија архијерејски намјесник, син прота Алексе.
         Жугићи до 1740. године живјели су у Бијелој, те се по њима и данас зове једно мјесто у Бијелој - Жугића Њиве. Узроком једне борбе са Турцима на Крнову, Жугићи напуштају Бијелу и насељавају се у Шаранцима у Добром Нуглу. Први досељеник у Добри Нуго био је Вукашин, од којега потичу сви данашњи Жугићи. Вукашин је по причању старијих био богат стоком, а помиње се и то да је на Кучајевици направио вјетрени млин који је први, а вјероватно и једини, до данас такве врсте у тим крајевима.
        Вукашинови потомци из Доброг Нугла око 1769. године, једном приликом нападну колашинске Турке који су на коњима гонили сијено са Крнова. За овај напад колашински Турци 1770. године за освету нападну само на Жугиће у Добром Нуглу, разоре их, попале и протјерају на Млетичак, гдје су живјели све до 1854. године, када међу њима настане расељавање.   
         Поп Лука, син кнеза Спасоја, са својим синовима населио се у околини Вражјег и Рибљег језера - данашњи Новаковићи. Овдје је купио земљу од неког Турчина Кордића из Потпећа, код Пљеваља.
         Мијаило Стеванов населио се исте године у Олову у Босни, срез Кладањ.
Мијајлов најстарији син Панто из Олова одселио је у Гласинац - село Каљина, срез Рогатица.
         Око 1857. године Марко, син кнеза Мира, одселио је у Санџак на Илино брдо код Пљеваља, а његов унук Петар Радојичин са Илина Брда одселио је у Србију око 1870. и населио се у Дубоком Селу код Ужица гдје и данас живе његови потомци.
           Нешо Ристов око 1865. године одселио је у Босну, у Штерну, данашње Рупово Брдо, срез Власеница.
          У Србију одселише од 1870. до 1876. Милан и Милосав, синови Мијатови; Сава Станишин и синови Милинка Арсенијева који се населише у Гајтану, селу Савинцу. Око 1900. године Петар син Каров и пет синова Илије Николина настанише се такође у Гајтану, селу Реткоцеру. То су била расељавања до I свјетског рата, а у I и II свјетском рату велики дио Жугића населио се у Војводини и другим градовима Србије.
           Осим ових расељавања сазнаје се да постоји амбасадор Жугић, у име неке стране земље у Адис Абеби - Етиопија. Постоји вјероватноћа да би могао бити потомак Милована Стеванова - брата Мијаилова који је 1854. године са Мљетичка одселио за Цариград.
Ове податке које уводим у ову књигу прибавио сам са више извршених путовања по наведеним мјестима, насељеним Жугићима од почетка 1963. до краја 1965. године. Али и поред овога нијесам био у могућности да посјетим сваку породицу Жугића да бих прикупио што тачније и више грађе за ову књигу, па се унапријед извињавам свима онима чији подаци не би били тачни или уопште не би били обухваћени.
          Жугићи као потомци Вукашинови у  овој књизи означени су хронолошким редом по старини. Кољена-пасови означени су римским бројевима од I до XI - колико их до данас постоји. Ознака + обиљежава онога који није имао мушког порода - истражен.
            Код истраживања нијесам могао установити за Вукашина чији је потомак. Вукашин је, како се види, преселио из Бијеле код Шавника у Добри Нуго 1740. године.
           Предње податке црпио сам из ''Историје југословенскмх народа'' и из ''Дробњачке историје" од Андрије Лубурића.
          Прелазимо на имена наших предака који потичу од нама познатог нашег првог претка, Вукашина...
   

 

                   Н А П О М Е Н А

Од I и II кољена који се у овоj књизи помињу не располажем са подацима о погинулим у ратовима и другим сукобима.
Од Ш кољена погинули су: Ћетко Лазарев, погинуо је у Новаковићима у сукобу са Турцима око 1800. године. Кнез Спасоје Ђурков, погинуо је у Пиви у борби са Турцима 1814. године.

У боју на Граховцу 1858. године погинули су:
V Милован Станишин,
V Ђорђије Станишин.

На ослобођење Никшића 1876. погинуо:

VI Крсто Петров, официр црногорски.

На Скадру 1912. године погинуше:

VI Вукашин Савин,
VII Радојица Шолов,
VII Михаило Стеванов (Томова),
VII Арсеније Стеванов (брат Илије, генерала),
VIII Василије Неђељков, инжињер,
VIII Радоје Мијов.

На Брегалници у борби са Бугарима 1913. погинуше:

VI Милосав Савин,
VI Живко Милосављев,
VII Матија Шћепанов,
VII Мијат Новичин,
VIII Петар Илин,
VIII Васиљ Секулов,
VIII Милован Петров.
У I свјетском рату од 1914-1918. године погинуше:

VII Ђурко Симеунов,
VII Томо Милићев,
VII Милош Симов,
VII Божо Матијин,
VIII Игњат Неђељков,
VIII Јеврем Неђељков,
VIII Илија Неђељков.
(у Србији):

VI Ћетко Савин,
V Лазар Милинков,
V Радојица Милосављев,
VII Јован Лазарев,
VII Раде Станишин,
VII Миладин Станишин,
VII Радован Станишин,
VII Љубо Вукашинов,
VII Милан Драгојев,
VII Милан Јованов,
VIII Периша Симов,
VIII Ђорђије Симов,
VIII Јеврем Новаков,
VIII Радомир Новаков.
1914. године повoдом сарајевског атентата од аустро-угарске монархије објешени су у Олову:
VIII Лазар Стојанов,
VIII Данко Стојанов,
VIII Никола Стојанов,
VIII Митар Лазарев,
VIII Милкан Нинов,
VIII Радован Мићин,
VIII Васо Савов,
VI Марко Нешов, 
VII Томо Божов,
VIII Перо Лукин.
Овима је била подигнута спомен-плоча у среском мјесту у Кладњу у Босни, коју су усташе порушиле 1941. године.
28. јуна 1941, године у Олову у Босни стријељани су од усташа:
IX Панто Данков,
IX Стеван Милканов,
IX Неђељко Милканов,
IX Ђорђије Ђорђијев,
IX Секуле Алексин,
IX  Никола Ђорђијев,
X Момчило Неђељков,
X Војин Неђељков.

Овима је 1950. године на мјесту стријељања подигнут споменик.
Од 1941, до 1945. године у II свјетском рату погинуше:

У Црној Гори:       .
IX Комнен Божов, потпуковник ЈНА, народни херој,
VIII Батрић Јаковљев, народни херој,
VIII Божидар Вукашинов, поручник бивше југословенске војске, народни херој.
VIII Милош Милутинов, правник,
VII Неђељко Мићин,
VIII Душан Митров,
VIII Светозар Митров,        
VIII Пелагија Митрова,
VIII Радомир Иванов,
VIII Борка Иванова,
VIII Војин Исаков,
VIII Ђуро Батрићев,
VIII Драгић Грујичин,
VIII Благоје Радулов,
VII Јефто Јованов,
VII Блажо Димитријев,
VII Сава Петров, учитељ,
IX Вуко Симеунов,
IX Ђорђије Владимирoв,
IX Милун Жарков,
IX Мирчета Жарков,
IX Јово Гојков,
IX Томо Гојков,
IX Светозар Павлов,
IX Секуле Павлав,
IX Лазар Милунов,
IX Неђељко Богданов,
IX Видоје Неђељков,
VIII Сава Вукашинов,
VIII Витомир Вукашинов,
VIII Александар Вукашинов,
VIII Урош Исаков, судија,
IX Милош Михаилов,
VII Вукадин Милићев,
VII Анто Милићев,
VII Петар Милићев,
VII Станиша Јованов,
VIII Радован Станишин,
VIII Милутин Станишин,
IX Милета Милисављев,
У Србији:

VI Станиша Савин,
VII Никола Вулов,
VII Благоје Живков,
VII Љубо Ђорђијев,
VII Драгољуб Неђељков,
VII Радосав Неђељков,
VIII Милутин Димитријев,
IX Милета Милисављев,
VIII Неђељко Милованов,
VIII Милић Милованов,
VIII Сава Милованов,
VII Милинко Арсенијев.

У Босни:

IX Ранко Вуканов,
IX Војислав Јовов,
VIII Саво Перов,
IX Радисав Васов,
IX Војо Марков,
IX Светозар Мићов,
IX Ранко Јаванов,
IX Јанко Јованов,
X Ратко Миланав,
X Лазар Миланов.

          У овој књизи обухваћено је 1.223 потомака Вукашинова. Од овога је у ратовима погинуло 119.
          Од Ђурка, старијег Сина Вукашинова, обрађено је у овој књизи 933 потомка, а од Лазара, млађег сина Вукашинова обрађено је 290. потомака.
Даље приказујем бројни преглед потомака по кољенима.
Кољено и број потомака 

IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXXXIСвега
127143577178321395163301.223

               На прикупљању грађе за ову књигу почео сам по-четком 1963. године. Усљед велике расељености, нарочито по Босни и Србији, прикупљање грађе изискивало је више времена, јер сам исту прикупљао већином личним контактом и од старијих људи по разним мјестима. И поред свих настојања није ми било могуће доћи код сваке породице да. прикупим што тачније и исрпније податке. Црквеним и матичним књигама нијесам се могао користити, јер су у таку рата, нарочито, у Босни, уништене. Гдје ми није било могуће ступити у лични контакт, обраћао сам се писмено, што ме мали број у овоме задатку схватио да ми пружи податке колико је могао.
             Сматрам да сам успио, и у овом издању грађу обрадио за преко 95% тачно. Нарочито је веза са једног кољена на друго правилно постављена, што је главни циљ и основ овом издању.
Имаће необухваћених лица, као и дагађаја о појединцима, до којих података нијесам могао доћи, па се за овакве случајеве извињавам.
             Даље сматрам, да има један велики број лица која су у овом издању обухваћена, а о којима би имали доста догађаја да се о њима изнесу из њиховог рада и живота, а нарочито ратовања за период од 226 година, рачунајући од најстаријег претка Вукашина до данас, што овим издањем није обухваћено.
             Једним другим издањем сви ови, као и други недостаци могли би се отклонити, наравно уз савјесну помоћ свих имаоца овог издања, ако би ми нове податаке о најближим својим, као и своје примједбе на податке у ово издању за најближе своје, одмах доставили, зашто бих био много захвалан и спреман, да одмах отпочнем радити на једном другом допуњеном и обимнијем издању са много више података о сваком појединцу.
             Има случајева да сам долазио до података о догађајима за поједина лица, али ми се није омогућило да их у овом издању обрадим.
              Поред текстуалног дијела обрађен је и шематски приказ развоја братства.

                                                                                              Бошко Томов Жугић


 

PORIJEKLO I RAZVOJ BRATSTVA ŽUGIĆA OD 1740-1996. GODINE od Boška Tomova Žugića | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

Čestitamo!

zugic | 18 April, 2010 18:21

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Generalna | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb